Onlajn književno veče italijanskog pisca Marija Liguorija u Domu kulture u Čačku

Ako mogu školska nastava, domaće i međunarodne konferencije i brojni drugi poslovi vezani za onlajn komunikacije, zašto ne bi moglo i književno veče? I to ono koje se dogodilo u Domu kulture, neobično, inovativno, savremeno… Globalne mreže dozvoljavaju da svakog trenutka budemo u gotovo svakom delu sveta. Ne čekajući onlajn književno veče, idemo mu „onlajn“ u susret. Predstavljanje novog romana „Samo ubistvo“, italijanskog pisca Marija Liguorija, nastavnika i prevodioca, docenta na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde predaje italijanski jezik, osmislila je i sagovornik mu bila Danijela Kovačević Mikić.



Prema rečima Gojka Tešića: „Naša književna scena bila bi neuporedivo siromašnija da se na njoj nije pojavio Mario Liguori.“ Rođen je 1976. godine u Sarnu u Italiji. Diplomirao je na Univerzitetu u Napulju, a masterirao i doktorirao na Univerzitetu u Novom Sadu, u kome živi i radi. Piše i na italijanskom i na srpskom jeziku. Roman „Samo ubistvo“, intrigantnog naslova, objavila je Laguna 2019. godine.

O romanu provokativnog i dvosmislenog naslova, detektivskoj priči i mentalitetu južnjaka, ukazujući na bogatstvo motiva i „ulogu“ države u sprezi sa kriminalom govorila je književni kritičar Danijela Kovačević Mikić.
„Ovaj roman je inspirisan tradicijom italijanskog detektivskog romana, ali bilo bi pogrešno svesti ga samo na taj žanr, budući da je reč o višeslojnom delu koje, osim uzbudljive kriminalističke fabule, čitaocu, snagom Liguorijevog nesumnjivog književnog talenta, daruje mnogo više. Psihološki portret glavnog junaka, inspektora Andrea Valea, koji se uhvatio ukoštac sa napuljskom Kamorom, jednom od najopasnijih mafija na svetu, omogućava autoru nešto što sam sklona da odredim, bez teorijskog uporišta, kao jo-jo naraciju. Naime, tok misli junaka, osim prikazivanja i analize glavne detektivske priče ispletene i oko ubistva i oko samoubistva (efektno aktualizovanje grafičkog rešenja naslova), poput jo-jo igračke ume da odluta od centralne teme i da joj se ponovo vrati, obogativši je i meditativnim pasažima o životu, naročito razdvojenosti od kćerke koja živi u inostranstvu, ljubavnim vezama, erotskim motivima, mentalitetu južnjaka, razlikama između malih i velikih gradova, istorijskim i legendarnim motivima, turizmu, ekonomiji, društvenim teorijama, mediteranskoj atmosferi, suicidu, uz oštra zapažanja i efektne kratke kritičke komentare o sprezi države i kriminala, tenderskom monopolu i drugim temama aktualnim ne samo za Kampaniju već i za sve krajeve sveta “, primećuje Danijela Kovačević Mikić.

Pored registra motiva i svih opažanja ugrađenih u tkivo romana ovog talentovanog pisca, Danijela Kovačević Mikić ukazuje i na zanimljivu formu, koju je neko odredio kao telegrafsku, ali…

„Rekla bih da je reč o narativu koji podražava, s jedne strane, način prikupljanja i obrade podataka za dosije, to jest vođenje inspektorske dokumentacije (kratke opservacije, ključni pojmovi, dokazi, veze, zapažanja i sl.), a s druge strane, postupke karakteristične za pisanje scenarija i dramatizaciju dela. Jasno je da je reč o romanu koji je znatno pomerio granice detektivskog žanra (koji teorija književnosti određuje kao trivijalnu ili komercijalnu literaturu) ka vrhunskoj književnosti.“

O svemu više kroz odgovore na neka pitanja govori nam i sam pisac.

Vaš dosadašnji književni opus čine putopisna i meditativna proza, zbirke priča, romani različitih žanrova, a u vašoj biografiji je naglašeno da ste strastveni putnik. Znači li to da vam je duh nemiran i da volite da putujete i kroz različite književne žanrove i forme?

Istina je da sam čovek nemirnog duha i da volim da putujem, ali u ovom slučaju smatram da je forma izazov i izlet u novu stvaralačku avanturu. Ipak, bez obzira na pitanje žanra, vidim kontinuitet u svom stvaralaštvu, pokušaj da se stvori jedan svet koji vrvi od uzbuđenja i obrta. Pisanje je stvaranje autora koji čitaocu šalje poruku: „Vidi, ovo bi moglo da se dogodi.“ Pisanje je ispitivanje mogućnosti jezika i neka vrsta analize ljudskog ponašanja. Pisanje sadrži naše strasti i radosti, ljudsko ludilo, nemilosrdnost ali i – blaženstvo.
 
Vaš maternji jezik je italijanski, a vi pišete ne samo na gramatički besprekornom srpskom jeziku već ste darovani i prefinjenim osećajem za jezičko-stilske figure i tanane jezičke obrte, što potvrđuje već i sam naslov najnovijeg romana. Ipak, u biografiji je napisano da ste italijanski pisac. Da li vam je uopšte važno određenje kojoj nacionalnoj književnosti pripadate i da li pisce uopšte i treba na taj način određivati?

Ako sam srpski pisac, to znači da sam u srpsku književnost uneo nove teme, ali i novi jezik, jer moj srpski može samo da bude drugačiji u odnosu na jezik koji čujemo i čitamo. Ako sam, naprotiv, italijanski pisac, zbog činjenice da stvaram na srpskom, sigurno nisam deo neke veće skupine, jer nema mnogo italijanskih pisaca koji pišu na srpskom. Ipak, bilo da sam italijanski, bilo srpski pisac, u oba slučaja vidim prednost za sebe, jer mogu reći da sam sačuvao svoju originalnost i spojio dva sveta, dve kulture, dva naroda. Širio sam pozitivne vrednosti. Volim kad nam je lepo zajedno. Zar je to malo? Meni je čak i previše za jedan život, ako uzmemo u obzir da sam čovek iz naroda, južni Italijan koji nepretenciozno želi da učini nešto lepo u stranoj zemlji i za nju.

Godinama se govori o tome da li sam italijanski ili srpski pisac. Doživeli smo i rasprave na književnim večerima između onih koji tvrde jedno i onih koji brane ono drugo. Ja samo mogu reći da mi je uvek sumnjivo kad neko želi da bude ono što nije, jer u tome vidim neki skriveni interes. Da bismo gledali i voleli Drugog, uostalom, mi ne možemo prestati da budemo Mi. Jedino ako je Drugi ono što mi nismo, možemo zavoleti njegov osmeh, oči ili pamet. Ja nisam Srbin, pa zato volim srpsku kulturu i ovom društvu želim divnu budućnost.
 
Iako je u osnovi vašeg romana detektivska priča, što bi moglo da ga svrsta u kriminalističku fikciju, on svakako ne pripada tzv. trivijalnoj književnosti u koju teorija književnosti svrstava literaturu ovakve fabule. Nenametljivo ste u detektivsku priču ugradili i istorijske i legendarne motive, i žurnalistiku, i društveno-političke teorije (npr. Hobs), i gastronomske i ljubavne motive, i psihoanalitički pristup, i lirsku prozu kojom uspešno dočaravate atmosferu malog mesta u kojem se odvija radnja, ali i Napulja, kao vaše stalne inspiracije. Kako ste se pripremali za pisanje ovog romana, da li ste tragali za nekom građom ili je vaše dosadašnje visoko obrazovanje bilo dovoljan temelj da iznedrite ovakvu stvarnosno uverljivu, a višeslojnu priču?

Vaše pitanje mi daje povod da još jednom primetim da je detektivski žanr, iako često potcenjivan, zapravo jedan od najstarijih. Ovde u vidu imam, recimo, Medeju i Magbeta: istina, tamo policije nema, ali zato postoji splet detektivskih okolnosti. Detektivski žanr pruža priliku za analizu društva, te sam na to mislio kad sam koncipirao ovaj noar. Suviše nas pogađa uticaj kriminala i nepravda koju on stvara da bismo ostali nemi. Pisanje je, između ostalog, reakcija na životne događaje, pa u tome valja tražiti polugu ovog romana.

Mogućnost da me neko ko nije pročitao moje knjige etiketira kao autora trivijalne književnosti predstavlja ne mogućnost već realnost, jer se neki takozvani književni kritičari u Srbiji bave isključivo ili prevashodno autorom, zanemarujući pri tome njegova dela. Možda je neko na početku, kad sam se tek pojavio, videvši da sam Italijan, zaključio da sam autor takozvanih „limunada“. Međutim, mislim da je publika dobro obaveštena i da bi bilo, u najmanju ruku, neoprezno smatrati da se čitaoci ne razumeju u književnost. Setimo se šta je Andrić rekao kad je primio Nobelovu nagradu: „Nijedna vlast ne može da natera narod da zavoli nekog pisca.“ Forma i suština jednog književnog dela očigledno ne padaju s neba, već su rezultat mukotrpnog rada: u mom romanu imamo neuobičajenu ritmičku organizaciju rečenica, aliteracije, inkorporiranje latinskog jezika, aluzije na filozofe i pravnike, evociranje negdašnjih prilika, spektakularno predstavljanje geografije koju roman takoreći oživljava, simboličnu težinu životinja, alegorijski pristup itd. Tako nešto ne može da napravi „Italijan u Srbiji koji voli sarme i podvarak“, kako su me poneki opisali. Pre će biti da je to, ipak, delo jednog pisca.

Odakle građa za roman „Samo ubistvo“?

Ako me pitate odakle građa za roman „Samo ubistvo“, izvori su dvojaki: s jedne strane, oni su u našoj stvarnosti koja je, nažalost, često strašnija od samog romana, te, s druge, i u mom obrazovanju. Naime, možda još nisam napomenuo da sam nekada studirao prava, pa mi je to pomoglo u pisanju, naročito poznavanje Rimskog prava i Filozofije prava. Možda ću se tim studijama vratiti kad odem u penziju, „ako Bog da“, što bi rekli Čačani.

Autor: Zorica Lešović Stanojević