„Omama“ kao orijentir

Film „Brat“ Alekseja Balabanova došao je u pravom trenutku da poniženim građanima jeljcinovske Rusije pokaže kako se uprkos svemu ne treba stideti svoje zemlje, bespogovorno se diviti Zapadu i kako ne treba biti ravnodušan prema onima sa kojima deliš poreklo i životni prostor, odnosno da pripadnost istom narodu ipak predstavlja neku vezu među ljudima, koja obavezuje bez obzira na kvaziliberalne apologete radikalnog individualizma u kom su ljudi toliko zaštićeni u svojim pravima da su zapravo obezličeni i svedeni na robu.

U romanu „Omama“ Slobodana Vladušića (Laguna, 2021), Miloš Crnjanski nije junak samo zato što je veliki pisac, odnosno već priznat kao neupitna kulturna vrednost (i pritom bezbedno mrtav, što mi mnogo volimo), već zato što pokazuje delatno interesovanje za u metežu Berlina nestalog srpskog radnika. On pokazuje interesovanje za, najpre, svog sunarodnika i to još siromašnog sunarodnika, običnog radnika, čime izaziva nemalo čuđenje svoje okoline, koja je odavno interijalizovala bazično kolonijalne rasističke i socijalne matrice kojima svoje poreklo i etno-kulturnu pripadnost nastoji da zamaskira u udobnije, poželjnije i lukrativnije „evropsko“ obličje.

Zatim, on to ne čini samo kao građanin i službenik, nego i kao pisac i intelektualac, čije oko, otvoreno za običnog čoveka, sunarodnika, biva otvoreno i za naličje navodno veselog, demokratskog Berlina u koji su nacisti, eto, slučajno nahrupili, došli niotkuda i nikuda će otići, da bi Evropa i dalje mogla da uživa u svom samozadovoljstvu i pravu na držanje lekcija celom svetu. On ima oko i za važne intencije neupitnog modernizacijskog naloga, koji svoj ishod, sasvim logično, nalazi u eugenici. Ima, mada u romanu manje istaknuto, oko i za klimavost nadnacionalne državne konstrukcije čiji je službenik (Kraljevina SHS), koja je ako ne ukinula ono decentrirala i relativizovala kontinuitet nacionalne borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda.

Rasistički i kolonijalni supstrat Zapada je, sugeriše se, dublji od ideologija i društvenih uređenja, kao i kontinuitet u njihovom odnosu prema narodima koje vide kao sopstvenu marginu ili od sebe suštinski različite. S druge strane, kontinuitet marginalizovanog, ovde srpskog naroda takođe ne bi trebalo da zavisi od ideologija i političkih sistema, već treba da se temelji na borbi za slobodu i očuvanje svojih kulturnih vrednosti, što podrazumeva i sećanje na žrtve i aktivan rad da se u budućnosti žrtve izbegnu, ili makar svedu na najmanju meru. A da bi se žrtve izbegle, valjda, treba izaći iz omame i biti budan, kako u smislu aktivnog rada na saradnji, prevazilaženju sukoba i svakom obliku stvaralaštva, tako i u smislu spremnosti na odbranu.

Slobodan Vladušić i u ovom, kao i u ostalim proznim ili teorijskim delima, ne odbacuje moderno doba i zapadnoevropsku kulturu kao takve, već ukazuje na njihove deformacije u smeru dehumanizacije, obezličenja i krize zajednice, tragajući za izlazom na tragu ideja otpora kolonizaciji, tradicije slobodarstva i oslobodilačkih borbi, poštovanja nacionalnih tradicija i samosvesnog nadograđivanja na njih u sopstvenom stvaralaštvu i, najzad, solidarnosti, koja jeste univerzalna, ali ne apstraktna, usmerena ka konkretnim ljudima i zajednicama, a ne ka usrećiteljskim projektima bilo koje vrste, koje lakovernima obećavaju ovu ili onu vrstu raja na zemlji. Vladušić na tom putu vidi Crnjanskog, koliko i Andrića, i gotovo programski se nadovezuje na sopstveno viđenje magistralnog puta srpske književnosti, koji nije lišen odgovornosti prema zajednici kojoj pripada, njenoj istoriji, ali i njenoj budućnosti, čija izvesnost, kako to već znamo iz istorije, nipošto nije zagarantovana.

Njegov roman nema i ne može imati osvešćujuću snagu kakvu je imao pomenuti ruski film u svojoj epohi, ali predstavlja literarno, etički, pa zašto ne reći i politički, vredan prilog srpskoj samospoznaji u traganju za izborom puta koji bi bio što je moguće nezavisniji i suvereniji, ali pritom ne i samoubilački. Ozbiljna recepcija ovog romana je stoga izuzetno važna i bilo bi dobro da on bude povod za što više tribina, konferencija i makar i polemičkih tekstova, kako bi važna pitanja naše kulture, samospoznaje i naše budućnosti postala što prisutnija u javnom prostoru. Jer mi i dalje nismo sigurni kuda dalje, a nekud moramo. „Omama“ nam neće, kao što nijedan roman ne može, dati odgovore, ali može nam pomoći da konačno počnemo da postavljamo prava pitanja i da se orijentišemo u svemu onome što nas realno čeka. Uz svest da naši odgovori i izbori ne bi smeli da previde postojanje ne samo nijedne vredne knjige ili ideje, nego nijednog, makar i najneznatnijeg pojedinca koji je spreman da sebe nazove Srbinom, ili da u Srbiji ili među Srbima živi.

Autor: Vladimir Kolarić, prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“
Izvor: Novi Standard