Odlomak iz novog romana Igora Marojevića „Tuđine“

Ovih dana, u redakciji Lagune se priprema za štampu novi roman Igora Marojevića, „Tuđine“. Ovim romanom se okončava njegovo Beogradsko petoknjižje. Ako se novi roman sasvim odvaja od ostale četiri knjige i savršeno funkcioniše zasebno, „Tuđine“ bacaju naknadno svetlo na „Beograđanke“, „Prave Beograđanke“, „Dvadeset četiri zida“ i „Parter“.
 
I u Boki Kotorskoj, odakle je rodom, i u Beogradu, u koji se seli, tridesetogodišnji Ratomir Jauković oseća se sam u tuđini. Nasuprot većine sugrađana koji se izlažu mračnom uticaju ovdašnjih devedesetih, glavni junak romana bira put vitalizma i istrajno traži prikladne i stalne saputnike – tačnije, saputnice. Jednu će možda i naći, uprkos stalnim vanrednim i opasnim okolnostima koje kruniše NATO bombardovanje.
 
Prenosimo odlomak iz knjige:

Preduzeće je trebalo da se okupi na Trgu Republike zarad učešća u demonstracijama protiv bombardovanja. U centar sam s Bogdanom pošao s namerom da proverim svoje zaključke o njemu, slične onima koje su se ticale dela izjava i gestova mog strica, direktora i imenjaka Ratomira ali i onih Maksima Jovanovića iz udruženja Ptolomej I, Mašinog nehata ka zračenju i pored mogućih zdravstvenih problema...

Na platou Trga republike, na dvadesetak metara od bine sa koje su dopirali pop-folk zvuci, Bogdan se pridružio Maši u lepljenju nekih papira na poprsje. Valjda da bi do kraja pojasnili svoja očekivanja nebesnim napadačima – koji su satelitskom kamerom mogli da uoče i najmanju pojedinost na zemlji – oboje su na grudi nalepili crno iscrtanu metu na krupnom belom papiru.

Bogdan je skakao uz neprijatne zvuke kad sam ga uhvatio za rame i prizemljio. Žustro sam ga zamolio da se izdvoji i pratio me je desetak metara poslušno kroz znojnu, kabastu masu.

– Gde gori? – osmehnuo se kada sam zastao.

– Nemoj se praviti lud. Kačiš taj target na prsa da provociraš ne bi li lakše poginuo. A neki dan si rekao, u bilo kom kontekstu, da bi umro od dosade, što može samo da znači: od duhovne bede – rekao sam i izdeklamovao mu da sam kod Ratomira na ručku video da dok se njegova žena brine za zdravlje mog strica, ovaj steže gumenu pumpicu mrmljajući: „220 sa 80!”, a kasnije mi se osmehuje jer se nije uzrujao ni uplašio zbog svog enormno visokog pritiska. Zenice su mu bile spokojne. Sam pred sobom, delovao je staloženo. Ispripovedao sam Bogdanu da sve to za mene znači spoznaju o postupku koji ujedno sadrži i vladanje prema merilima Gospoda, ali i njegovo varanje – naprasno skončanje koje Bog neće prepoznati kao samoubistvo, pa ga stoga neće ni kazniti. Ako je odista tako, rekao sam, onda je jasno i zašto se Maša po solarijumima izlaže raku kože, a Maksim rizikuje da ga udari infarkt dok drži zapenušale i licemerne govore protiv samoubica. – Hoćete da se ubijete, a da Bog, svevideći pripovedač, to ne vidi. Plašite se pakla, kurve! – rekao sam trijumfalno.

– Nešto si ti pomešao – rekao je Bogdan zamišljeno. – Ne može da se umre od duhovne, nego od materijalne bede.

– Od duhovne se umire psihosomatski, s tim što ti zvanično, recimo, infarkt. Neko vreme se nerviraš, jedeš se, i organizam ti rikne. A što se nerviraš? To je samoubistveno! Ti hoćeš da postigneš duhovnu bedu preko dosade. A sad svi zajedno prizivate bombe NATO-a kako biste se herojski ubili.

– Jesi li svestan da si danas jedini bez targeta na Trgu? – rekao mi je i pogledao sam oko sebe: na grudima, na čelima, na reverima u vidu bedževa, zaista su svud bili targeti, oslikani ili označeni pismeno. Zapravo, neki ih ipak nisu nosili, ali jesu transparente i zastave. Jedna od neizbrojnih parola kojima je mahano glasila je: ХИТЛЕР ЈЕ ЗА КЛИНТОНА КОСОВКА ДЕВОЈКА! – Znači, govoriš žešće budalaštine – nastavio je Bogdan, glumeći spoj nemarnog spokoja i sažaljenja. Ne znam koliko ironično, dodao je da ide da iskulira i da se izloži bombama.

Lepeći targete na čela, majice i kape na Trgu republike, opasnosti se izlagao i običan narod, ali i etablirane face poput folk, pop i rok muzičara, i glumaca, te najuticajnijih političara. To su činili tako ležerno da su za domaće i strane medije davali izjave pune začikavanja NATO-mangupa iz vazduha i njihovih nalogodavaca. Možda su tako i sami želeli da lukavo iskažu lažnu kuraž i lažnu veru. A što se ticalo druge strane, invazora koji su iz zraka rušili vojne i civilne ciljeve, i kosili civile sa metom na prsima ili na čelu, ili bez nje, možda nisu znali da, napadom, nekom pomažu makar i u odavno legitimnim pokušajima herojskog samoubistva. Ali možda bi stvari mogle da stoje drugačije: spremni da zanemare lične probleme kako bi se aktivno bavili sukobom dveju dalekih im nacija – Srba i Albanaca – piloti su nudili i sebe na žrtvu. Bez obzira na to koliko dobro zarađivali, i sami su rizikovali život a možda i ginuli: ljudstvo je slavilo navodno obaranje mnogih helikoptera i aviona, pa i do tada neoborivog modela F–117 A, uvereno da je ono dovoljno da rat bude dobijen.

Prenuo sam se uvidevši da, na nekoliko koraka od mene, Ratomir razgovarao s Maksimom Jovanovićem. Čuo sam kako se hvale jedan drugom svakodnevnim izlaganjem mogućim projektilima na istom pešačkom platou. Mogli bi njih dvojica to isto i noću. Zastao sam i saznao i da planiraju da se prijave u dobrovoljce i čekaju kopnenu invaziju: borbu prsa u prsa u kojoj bi mogli da bez problema poginu. Odmah sam napustio trg i uhvatio šesnaesticu do stana.

Dok sam kod kuće srkutao kafu, kroz glavu su mi prolazile slike epidemije pokušaja samoubistava: prizori imitacija njihovih pokušaja, nastojanja uz stilske inovacije, zastupljena u svim društvenim slojevima, sa večnim paganskim strahom od Boga. Svi ti ljudi imaju društvo, viši ili niži položaj i, najverovatnije, neki razlog da presude sebi, a možda je to najčešće nemogućnost da izdrže borbu. Zbog čega god želeli da se ubiju, pokušavaju da to izvedu što prikrivenije.

Oh, koliko njih je, makar i posredno, protiv mene, željnog da što bezbolnije, i što više po strani, otrpim bačenost u život, pomislio sam.

Koliko?

Nije bilo šanse da izračunam.
 
Odlomak iz istoimenog romana koji izlazi u septembru i čini završnicu autorovog “Beogradskog petoknjižja”.
Izvor: “Blic”