Od Andrića i Čea Gevare do Tonija Parsonsa i Handkea

Zanimljivosti nije manjkalo na jednom od najznačajnijih književnih događaja u Evropi još od kada je Sajam knjiga prvi put otvoren 1956. u Zagrebu.



„Usled privrednih i finansijskih teškoća javljaju se na pojedinim mestima zastoji i poremećaji koji ometaju rad na izdavanju kvalitetne knjige i njenom širenju u što veći krug čitalaca.“ Ova misao zvuči kao ustaljeni vapaj izdavača u Srbiji. Međutim, te reči je izgovorio Ivo Andrić 1970. godine, otvarajući Beogradski sajam knjiga.

Prebrodivši brojne teškoće za prethodnih bezmalo sedam decenija, ova manifestacija se svrstala među najznačajnije sajamske književne događaje u Evropi i šire.

A zanimljivosti nisu manjkale još od prvog „beogradskog“ sajma knjiga, održanog u – Zagrebu. Bilo je to u jesen 1956. godine. Najavljen kao Jugoslovenski sajam knjiga, organizovan je na Zagrebačkom velesajmu pod pokroviteljstvom predsednika FNRJ Josipa Broza Tita. Predstavljeno je oko 12.000 knjiga izdavača iz zemlje i sveta, a događaju su prisustvovali najznačajniji književnici tadašnje države, poput Miroslava Krleže i Ive Andrića. Tom prilikom Andrić je dobio Povelju za životno delo, novoustanovljeno priznanje Saveza književnika Jugoslavije, a o književnom radu budućeg nobelovca je nadahnuto govorio Eli Finci. Istorijski izvori beleže da je Andrić Finciju, nakon obraćanja, u prolazu stegao ruku i kazao: „Da ste još malo produžili, i ja bih sam poverovao u ono što ste govorili.“

Tek naredne, 1957. godine, u Beogradu je dovršen moderni sajamski kompleks i manifestacija se trajno seli u glavni grad. Na drugom Sajmu knjiga, u Hali 3 Beogradskog sajma, predstavilo se oko 60 domaćih i 36 stranih izlagača iz 16 država Evrope, Amerike i Azije. Tada je dogovoreno da se svake godine štampa katalog i da manifestacija traje šest dana (s vremenom će se uglavnom produžavati za još dan ili dva) i da se održava krajem oktobra. Drugi jugoslovenski Sajam knjiga je otvorio Rodoljub Čolaković, tadašnji potpredsednik Saveznog izvršnog veća.

Prema pojedinim izvorima, poput publikacije „Šezdeset godina Sajma knjiga u pisanim medijima“ dr Irine Milutinović, do sredine šezdesetih je neprestano rastao broj poseta, izlagača i stranih gostiju na ovoj manifestaciji. Među njima je bio i Če Gevara, ovekovečen na čuvenoj fotografiji iz 1959. na kojoj šeta između štandova. O širem društvenom ugledu koji je Sajam knjiga uživao svedoči to što su „Jugoslovenske železnice“ u periodu njegovog trajanja davale popust na vozne karte do Beograda. Sigurno je i to doprinelo porastu broja posetilaca sa desetak hiljada, koliko ih je bilo 1956. u Zagrebu, do 150.000 iz 1961. godine. (Poređenja radi, sajamske štandove je 2018. posetilo 195.000 ljudi.) Te iste 1961. Andrić, čiji je život neraskidivo povezan s ovom manifestacijom, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, pa je publika satima čekala u redu na posvetu ovog autora na štandovima. Inače, najviše se čitala beletristika, ali i poezija i esejistika, dok je tražnja vladala i za evropskim romanima, udžbenicima za učenje stranih jezika, a na sajmu su prodavane i gramofonske ploče.

Posle prve decenije dolazi do krize izdavaštva o kojoj je govoreno i na otvaranju 1970. godine. Prodavana su pretežno starija izdanja, a prateća dešavanja uglavnom poprimaju više politički, a manje književni značaj. Prateće sajamske izložbe su posvećivane stogodišnjici rođenja Lenjina, Marksu, Komunističkoj partiji Jugoslavije, zasedanjima Avnoja... Ipak, sedamdesetih i osamdesetih dolazi do delimičnog oporavka i Sajam knjiga ponovo stiče ozbiljan međunarodni ugled. Tada, međutim, izbijaju i pojedini skandali, pa se tako 1984. godine grafički dizajner Dobrilo Nikolić odrekao nagrade za dizajn monografije o Olji Ivanjicki jer u žiriju nije bilo dizajnera. Takođe, izdavači su više puta ukazivali na velike razmere krize u izdavaštvu, uzalud pozivajući državu da pomogne. Iranski izdavači su 1989. napustili Sajam knjiga u znak protesta zbog objavljivanja „Satanskih stihova“ Salmana Ruždija.

Godinu dana ranije prestala je ustaljena praksa da Sajam knjiga otvaraju predstavnici političke vlasti (s izuzetkom Ive Andrića 1970) i pozdravna reč je data književnicima. Te godine manifestaciju je otvorila Desanka Maksimović, koja je kazala: „Na Sajmu knjiga se uvek osetim više tužna nego radosna. Da poživimo stotine godina, ne bismo stigli otvoriti sve ove školjke bisera ljudske misli, pune vatre srca i oluja mašte.“ Među onima koji su od tada do danas otvarali manifestaciju su i Svetlana Velmar-Janković, Vida Ognjenović, David Albahari, Milovan Danojlić, Ljubomir Simović, Goran Petrović, Dušan Kovačević, Dragoslav Mihailović, Svetislav Basara, Emir Kusturica, Dragan Velikić...

A onda su došle devedesete. U okolnostima sankcija, inflacije i oskudice broj „školjki bisera ljudske misli“ na štandovima se sveo mahom na knjige izdavača iz SRJ, uz slabu prodaju i znatno manji broj poseta. Nešto bolje je bilo od 1996, nakon ukidanja embarga, kada ponovo u većoj meri stižu i strani izlagači. Manifestacija se nekako održala, da bi posle 2000. godine organizaciono iz domena udruženja izdavača prešla pod okrilje skupštine grada. Čini se da je tad započeto i ozdravljenje Sajma knjiga, na kojem će svake godine, po pravilu, gostovati bar jedan savremeni svetski poznati književnik. Između ostalih, beogradskoj publici su se u tom svojstvu predstavili Alan Rob-Grije, Erika Džong, Nacuki Ikezava, Klaudio Magris, Ljudmila Ulicka, Čarls Simić, Elizabet Abot, Toni Parsons, Peter Handke, Patrik Beson, Osa Lind, Tanasis Valtinos, Fler Jegi, Giš Džen, Naim Katan, Geir Polen i mnogi drugi.

Autor: Dimitrije Bukvić
Izvor: Politika