Obeležena 10-godišnjica smrti Svetlane Velmar-Janković

U prostorijama Srpskog književnog društva 9. aprila obeležena je 10-godišnjica smrti Svetlane Velmar-Janković,  jedne od najcenjenijih i najčiitanijih srpskih književnica. Tim povodom o njenom opusu govorili su Slavica Garonja, Gojko Božović i Jelena Milić. Program je vodila Mirjana Mitrović.



Priču o Svetlani Velmar-Janković započeo je Gojko Božović, koji je sarađivao s njom tokom njene najplodonosnije faze rada. „Deset godina bio sam prvi čitalac njenih rukopisa, i u tom periodu sam imao jednu od najvećih privilegija u svom životu – sa njom sam obišao nekoliko puta Srbiju na književnim večerima i programima, i nema ni velikog ni malog grada u kom nismo imali zajednički književni program, u kojem ona nije razgovarala sa čitaocima. Iz toga sam zapamtio mnoge njene priče, ali sam  video jednu nesvakidašnju poetiku razgovora. Gotovo da nisam upoznao nikoga u našem društvu ko je umeo da razgovara kao Svetlana Velmar-Janković, ko je verovao da razgovor jeste jedan od najboljih književnih i društvenih formi, način na koji se ljudi mogu razumeti. Ono što je kod nje plenilo, osim tog humanističkog vitalizma, vedrine u odnosu prema ljudima, to je spontanost, radost i autentično obrazovanje.“

Profesorka Slavica Garonja kaže da se Svetlana Velmar-Janković, rođena Beograđanka, rođena na Vračaru, a odrasla na Dorćolu, svojim opusom, možda najviše u istoriji srpske književnosti, odužila svom rodnom gradu, a da to njen rodni grad do danas nije priznao, niti joj dovoljno uzvratio.

„U početak njenog vinuća u srpsku književnost smatra se njen venac pripovedaka ’Dorćol: nazivi ulica’, ovenčan ’Andrićevom nagradom’, knjiga u kojoj je Svetlana Velmar-Janković na jedinstven način, iz originalnog ugla, a kroz ukrštaj prostora i vremena, kroz stare dorćolske ulice,  progovorila o novijoj srpskoj istoriji i početku stvaranja moderne srpske države. Deset godina nakon pojave ’Dorćola’, sledi roman-prekretnica u njenoj karijeri ’Lagum’, a potom nastaje izuzetno plodonosan niz žanrovski različitih dela: od remek-dela, romana ’Bezdno’, nagrađenog Ninovom nagradom, drame ’Knez Mihailo’, preko ’Knjige za Marka’, poeme .Svetilnik’, do važnog romana s početka 21. veka ’Nigdina’, te sjajne autobiografske proze ’Prozraci 1’, ’Prozraci 2’, i naročito,  monumentalnog dela o Beogradu, ’Kapija Balkana’. Autobiografska proza ’Prozraci 2’ je ostala nedovršena i samo možemo žaliti što u literarizovanom obliku nismo dočekali da ovaj zamišljeni opus o sopstvenom životu u posleratnom vremenu Svetlana Velmar-Janković dovrši kako je zamislila.“

Gojko Božović napominje da je Svetlana Velmar-Janković bila je pisac građanskog sveta i oličenje građanskih vrednosti u javnom životu. „U njenoj književnosti, kao u prostoru uređenosti, raslojava se priča o istoriji i savremenosti, o istoriji njenog društva, o kulturi i trajanju, o smislu istorijskih događaja, i o velikim izazovima pred kojima se može naći čovek tokom svog vremena. U toj priči koju je Svetlana Velmar-Janković ispisivala, od ranog modernističkog ’Ožiljka’, do dela puna zrelosti kakva su ’Dorćol’ i ’Lagum’, ’Bezdno’ i ’Vračar’, u kojima se iskustvo istorije prožima sličnim iskustvom, ona slika koja je našoj književnosti nedostajala i čije je odsustvo kobno stajalo naše društvo. Proza ove književnice opisuje nastanak, uzlete i propasti građanskog sveta pred pustošnim silama istorije. Smenjujući svetle i tamne principe srpskog građanskog sveta, pokazuje kako on nastaje, kako se raspada pred očima svojih savremenika. A čovek, kakav mu god istorijski usud bio namenjen, mora ostati pribran, i sposoban da najbolje od sebe nameni i zavešta trajanju“, rekao je Božović.