O sazrevanju i traganju za ljubavlju i prihvatanjem – predstavljen roman prvenac Nevene Milojević „Jednom ili dvaput“

Pred beogradskim čitaocima predstavljen je debitantski roman književne agentkinje u Laguni Nevene Milojević „Jednom ili dvaput“, o kojem su, pored autorke, govorile i urednica Dubravka Dragović Šehović, i sociološkinja i aktivistkinja Jelena Riznić. „Jednom ili dvaput“ je hrabar, na momente sirov, ali veoma liričan roman-portret generacije koja vapi za ljubavlju i prihvatanjem, a njegova glavna junakinja Srna je moderna mlada žena koja, nakon veze sa starijim muškarcem, ulazi u niz hedonističkih situacija i novih ljubavnih avantura, nekada burnih, nekada bolnih, katkad i komičnih. Ona istražuje, uživa, ali i pati.



Nevena nam je na samom početku razgovora otkrila da su pitanja poput onih može li se uživati u životu punim plućima, a da se nakon toga ne potone u melanholiju i usamljenost i kako se nositi sa osećanjima praznine i boli, bila ona od kojih je krenula da piše roman o ženskom avanturizmu u dvadesetima i da stvara junakinju koja preispituje granice hedonizma u potrazi za smislom u modernim vremenima.

„Meni se činilo da period života u kome sam bila kada sam pisala roman – a to su rane dvadesete, pa sve do njihove sredine – nosi sa sobom mnogo lepih stvari, jer to je period kada se i zabavljamo i kada nismo mnogo opterećeni smislom života. Ali vrlo brzo shvatimo da, barem se tako meni činilo, u svim tim doživljajima koji se nude postoji jedna vrsta ispraznosti. Danas je popularna mantra da se treba zabavljati i ne razmišljati mnogo, ali meni deluje da lakoća ne može da se ne plati i da ona često eskalira u neku vrstu krize. Možda je to karakteristično za moju generaciju, ali postoji neka vrsta performativnosti i usiljenosti da smo srećni i onda se stalno to potencira, naročito kroz društvene mreže, kojima je moja junakinja opsednuta, i kroz različite socijalne interakcije. Odatle sam krenula da pišem. Stvorila sam junakinju koja je po mnogo čemu mnogo hrabrija od mene. Ja sam prolazila kroz neke doživljaje u životu i nadala se da će nekad da se javi neki hrabri glas u meni i onda se taj hrabri glas iskristalisao kao Srna. Ona je buntovnica, ima u sebi dozu nehaja, što sa strane deluje površno, ali ona je suštinski osoba koja kaže ‘ne‘ normama, na način na koji ja nikad u životu nisam, dok sam istovremeno zavidela ženama koje u toj meri mogu da budu samousredsređene, što mislim da je simptom današnjeg trenutka. Ona jeste samoopterećena, ali to joj ne donosi mnogo sreće i time sam želela da se bavim – zašto tolika usredsređenost na sebe i hedonistički momenat u životu ne donose sreću.“

Urednica Dubravka Dragović Šehović rekla je kako je za nju susret sa Neveninom knjigom bio eksplozivan.

„Ova knjiga je vrsta krika generacije mladih žena koje vape, pre svega, za ljubavlju, zatim da budu svoje i da kao takve budu prihvaćene. Srna nije usamljena, mnogo je mladih žena koje imaju slične probleme. Često se dešava da prvi romani imaju mnogo bespotrebnih slojeva. Kod Nevene toga nema, iako ima mnogo različitih tema: temu veza i emocija, upoznavanja, potrebe za nalaženjem pravog partnera, ali imamo i priču o porodici, o precima, o tome da li se nosi neki pradedovski greh, ali i priču o mladoj osobi koja se iz centralne Srbije nađe u Beogradu i sad tu treba i da se snađe. Ona sjajno opisuje kako je to živeti u manjoj sredini, kakvi su tu problemi i šta je sve slično problemima u velikom gradu. A sve je slično. Mnogi problemi su isti. Srna je hrabra. I Nevena je bila hrabra da napiše ovaj roman, jer je progovorila o temama o kojima ne samo da se ne piše nego se i ne razgovara. Često o tim temama ne razgovaraju ni najbolje drugarice, jer su teme previše intimne i čak previše bolne“, ispričala je urednica knjige, ističući i borbenost glavne junakinje. „Srna se konstantno bori – sa emotivnim uspesima i krahovima, sa pokušajima da stvori emotivnu ili seksualnu vezu, da bude voljena i prihvaćena, ali ona pre svega ima potrebu da bude pomirena sama sa sobom i sa onim što u sebi nosi, sa onim odakle dolazi. Ona se stalno pita da li zadovoljava određene kriterijume. Svakog od nas to s vremena na vreme malo lomi – da li zadovoljavamo kriterijume svojih roditelja ili onih koje volimo, da li smo onakvi kakvi se očekuje da budemo. Ovo je univerzalna priča, s tim što je Srna zaista specifična junakinja, jer se ne plaši da progovori i da se iskaže“, objasnila je Dubravka Dragović Šehović.

„Jednom ili dvaput“ je svojevrsni ženski pikarski roman i Nevena Milojević u njemu preispituje pojam femme fatale, pitajući se kako bi bilo kada bi one mogle slobodno da se izraze i kako bi predstavile svoje iskustvo. Zapravo, u Srninom liku nalaze se raznolika ženska iskustva, rekla nam je sociološkinja Jelena Riznić.

„Ovo je sjajan roman upravo zato što mi o ovakvim ženskim likovima najčešće čitamo u stranoj književnosti, pre svega, u francuskoj. To su žene u dvadesetim godinama, koje ulaze u različite odnose, tragaju za nečim, pronalaze sebe. Ali nikada sa njima ne možemo do kraja da se poistovetimo, jer to nije naš kontekst. Ovo apsolutno jeste naš kontekst i baš zato sam se kroz prvih pedesetak stranica čitanja nervirala, nije mi bilo prijatno – ali dvadesete i jesu to. Taj period je bitka kroz gomilu usiljenosti i performativnosti da bismo integrisale svoje različite identitete u jedan i da bismo se nekako našle. Ja sam iz Kragujevca, a Srna je iz malog mesta u centralnoj Srbiji. Ona pominje da njen tata radi u ’Zastavi’, i moj tata radi u ’Zastavi’, i ja sam tu stvarno videla baš mnogo sličnosti, pa je bilo neminovno da se malo identifikujem sa tim, neću reći univerzalnim iskustvom, već sa iskustvom mlade žene koja dolazi u Beograd, koja se kreće u krugovima u kojima se Srna kreće i sa svim sa čime se suočava. Meni su dva momenta bila najznačajnija. Prvi je duboko identitetski pokušaj da se integriše kontekst iz kog se dolazi, a to jedno malo mesto i tu su njeni roditelji koji drugačije žive i koji su verovatno i za nju zamišljali drugačiji život, iako to ne znamo, jer nemamo njihov glas u priči, ali oni verovatno ne bi mogli da razumeju do kraja to što ona živi. I možda postoji kod Srne latentni osećaj krivice što ona ne živi život svojih roditelja. To jeste mala ženska izdaja i jeste deo ženskog iskustva. Da biste živele život slobodno, vi morate da izdajete svoje roditelje, pre svega, svoje mame. Morate da želite da ne živite kao one i da prođete kroz taj osećaj da vas je malo sramota, s jedne strane zbog toga što to želite, a s druge strane to je cena slobode – da se usudite da živite malo drugačije. Druga stvar koja mi se dopala u ovom romanu je konstantna potreba za bliskošću, koja prožima sve odnose koje Srna ima. Stalno se traga za tim, bilo da su u pitanju seksualni ili prijateljski odnosi, ali ta bliskost konstantno izmiče. I Srna dosta rizikuje kroz te odnose, ali nema fundamentalnog rizika koji se tiče bliskosti. Jer fundamentalni rizik u odnosima jeste ranjivost i kroz ranjivost dolazak kod bliskosti. Kod Srne ostaje praznina koja zjapi i koja se popunjava raznim performansima – bilo da je to Instagram druženje, ili nalaženje sa drugaricama u kafiću na Vračaru da bi imale još malo sadržaja za svoje mreže, ili izlazak na neku žurku, jer tako treba i glupo je ne otići. A konstantno izostaje to za čim suštinski svi tragamo, a to je mogućnost da budemo ranjivi i prihvaćeni. Mnogo sam razmišljala o Ani Erno dok sam čitala ovu knjigu, o njenim ‘Sećanjima na devojku‘. Ovo jeste sećanje na devojku, ali ne samo jednu. To je kontinuitet ženskog iskustva i zbog toga je ova knjiga zaista vredna i možemo u njoj da se pronađemo.“

Nevena priznaje da je, zahvaljujući svojoj junakinji, naučila mnogo važne životne lekcije.



„Fatalizam dvadesetih, koji čini da imate osećaj da je sve što vam se dešava najgore na svetu, prođe. Sve se može preobraziti i ta užasna anksioznost koja postoji u tim godinama dok se i dalje tražimo, ostavlja posledice, ali daje i na punoći života. Zaključila sam i da i u pisanju postoji ranjivost, koja je ponekad naivna, ali je neophodna, i tako se i gradi punoća i autora i osobe. Od Srne sam naučila i da je ponekad potrebno malo se otkačiti. Ona u romanu proživljava krizu koju ja nikad nisam proživela, nikad nisam dozvolila sebi da padnem u depresiju. A nekad je bitnije zabavljati se i živeti hedonistički, skretati pažnju čime god, nego zaista proći krizu u celoj njenoj punoći i onda izaći kao drugačiji čovek.“

Roman „Jednom ili dvaput“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.