O prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti – Održana tribina o knjizi „Moramo da razgovaramo o Kevinu“

Ne donese život uvek ishod kakav očekujemo i kakvom se nadamo. Tako ni junakinja romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ nije očekivala sina koji će počiniti masovno ubistvo školskih drugova sa nepunih 16 godina. U izuzetnom književnom ostvarenju Lajonel Šrajver, Eva Kačadurijan se bori da razume i prihvati svog sina Kevina, čiji strašan čin postavlja duboka pitanja o prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti.


 
O knjizi i svim pitanjima koja pokreće, a pre svih, ko je kriv kada dete ubije, razgovarano je na tribini u knjižari Delfi SKC 29. februara. Vida Rakić Glišić, psihoanalitičarka i psihoanalitička psihoterapeutkinja, Dajana Milovanov, doktorantkinja književnosti, i Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.
  
„Moramo da razgovaramo o Kevinu“ je osmi roman Lajonel Šrajver, i tek sa njim je dobila pažnju šire čitalačke publike. Roman je najpre postao popularan u određenim feminističkim krugovima, preispitujući majčinstvo, na čemu je i bio fokus u prvim godinama postojanja romana, a ne na samom činu. Ono što je kasnije usledilo je veliko pitanje američkog društva, posebno da li su video-igrice krive za tragične događaje, ko je kriv. Ovaj roman je iskrsavao kao vrlo važna referenta tačka za preispitivanje ovog pitanja iz različih uglova“, rekla je Dajana Milovanov.
 
Čitaoci će uočiti da ova knjiga ne samo da ne daje odgovore već otvara pitanja na koja smo mislili da imamo odgovore: „Majčinstvo je jedna od važnih tema, ali otvara i pitanja koja su u književnosti postojala veoma dugo – pitanje detinjstva, vaspitanja, pitanja odnosa prirode i vaspitanja – i u tom smislu smatram da je roman potpuno nezavisno delo u odnosu na film.“
 
Vida Rakić Glišić je istakla da se knjiga čita u dahu, uprkos teškoj, užasnoj, bolnoj, a sada i nama bliskoj temi: „Čitala sam je i doživela kao jedan asocijativni sled. Pisana je u formi pisama, žena koja je izgubila sina kakvog je mislila da ima i koga je gubila od kada se rodio, da bi ga nesumnjivo izgubila i onda počela da vraća posle strašnih ubistava. Knjiga vas neosetno poziva da uđete pod njenu kožu, a da pritom toga uopšte niste svesni. Uvereni ste da vam se ona ne dopada, i na kraju kada se postavi veliko pitanje za razgovor o Kevinu, i o čemu u stvari mi razgovaramo, odgovor je da razgovaramo o sebi samima.“
 
Ivana Stevanović smatra da bismo bolje razumeli ono što nam se dešavalo da smo čitali prvo izdanje ove knjige: „Kao neko ko se više od 30 godina bavi krivičnim pravom, želim da kažem koliki je značaj književnosti. Čitajući knjigu, moj utisak je da moramo mnogo više da damo značaj onim ljudima koji imaju snage i sposobnosti da predvide neke događaje i u kom pravcu kao društvo i civilizacija možemo da idemo. I u tom smislu preporučujem da knjigu pročitaju i moje kolege, ali i roditelji, zato što otvara izuzetno važne teme: šta je roditeljstvo, koje su granice i gde su naše odgovornosti. Otvara i drugo važno pitanje: ako roditelji nisu u stanju da odgovore na pitanja odgovornosti, gde smo mi kao društvo i država kada neki signali postoje a nismo u stanju da na njih odgovorimo. Ova knjiga upravo o tome govori, o signalima.“
 
„Nepouzdani pripovedač u ovom romanu je vrlo vešto literarno sredstvo koje ne dozvoljava da ’zakucavamo’ značenja, što bi bilo opasno raditi“, rekla je Dajana Milovanov i dodala: „Sama pripovedačka pozicija nepouzdanog pripovedanja onemogućava nam da dođemo do odgovora na pitanje sa korica, ’kada dete ubije, ko je kriv?’, čak i ako imamo najbolju nameru da tražimo takav odgovor. Ovo je i roman o osvajanju majčinstva. O tome da majčinstvo nije nekakva datost već jedna vrlo teško osvojena bitka za Evu, a verovatno i za sve.“
 
Najjači utisak Vide Rakić Glišić je da „glavna junakinja Eva, pišući pisma, održava u životu one koje je volela. Kada iz te pozicije posmatramo ovu konkretnu književnu majku i konkretno književno dete, nju sam doživela kao jednu izuzetno intuitivnu osobu koja se mnogima nije dopala jer nije želela dete, odnosno bila je ambivalentna zato što se pitala hoće li to pokvariti ili poboljšati njen odnos sa mužem koga voli. Očekivala je da se javi snažan biološki nagon o kome pričaju sve žene, ali ova žena je imala intuiciju da možda nešto neće da krene kako treba. Ono što se dogodilo to je da je odnos između njenog sina i nje od rođenja bio tipičan odnos majke i deteta koje ima urođeno, stručno rečeno, značajno povišenu agresivnost ili nemotivisanu destruktivnost. Ta destruktivnost može da bude ubilačka, i deca sa ovim osobinama u najranijem uzrastu, sa četiri ili pet godina, već pokazuju simptome, dok sa 9 ili 10 godina postaje već uvežbani, istreniran, težak sadista. Moja asocijacija, čitajući ovaj sjajan roman, jeste da je Kevin jedno od takve dece. Teško je pričati o dvosmernosti koja, naravno, uvek postoji u odnosu majke i bebe, kasnije adolescenta i odraslog čoveka, kada postoji taj užasni potencijal koji se, srećom, ne ostvari uvek.“
 
Rakić Glišić je istakla da ljudi, kada su u susretu sa teškim agresivcima, sa ljudima koji su zavisni od nasilja i uživaju da povređuju druge, reaguju na tri načina: „Prvi način je saučestvovanje sa takvim destruktivnim ponašanjem. Drugi način reagovanja jeste takozvano poricanje, negiranje ili neverovanje da je to moguće, i to je ozbiljno pitanje moralnosti. Treća i najčešća reakcija je osuda i stroga kritika, koje imaju funkciju da kažu: ’To zlo je tamo negde i nema nikakve veze sa mnom’. Nikada ne smemo sa malim detetom koje se tako ponaša da budemo osuđujući.“

 
Remek-delo svetske savremene književnosti, knjigu „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.