Sinoć, 3. septembra, u prepunoj Galeriji „Artget“ Kulturnog centra Beograda razgovor o romanu „
Progovori“
Lori Hols Anderson, koji je deo Lagunine edicije
Autsajderi, privukao je veliku pažnju publike različitih generacija. Ova edicija, kako je istaknuto, postaje sve popularnija zbog svoje posvećenosti temama koje se tiču mladih i izazovima sa kojima se suočavaju. Gošće promocije bile su Janja Stjepanović, urednica u Laguni, književna kritičarka Dunja Ilić i ugledna psihoanalitičarka Vida Rakić Glišić.
U uvodnom obraćanju Janja Stjepanović je još jednom osvetlila osnovnu ideju edicije
Autsajderi: „Želeli smo da kroz književnost pokrenemo razgovore o temi koja nas sve više tišti – nasilju među mladima. Sve knjige u ovoj ediciji bave se stvarnim problemima mladih, koji se u formativnim godinama često ponavljaju kroz generacije. Iako nisu namenjene samo mlađoj publici, ove knjige su savremeni klasici koji lako mogu postati deo školske lektire.“
Dunja Ilić je publici približila sadržaj romana „Progovori“, koji ove godine slavi 25 godina od prvog izdanja. Na samom početku romana glavna junakinja Melinda Sordino definiše sebe kroz jednostavnu, ali snažnu rečenicu: „Ja sam Odbačena.“ Ova rečenica može simbolizovati univerzalnu adolescentsku teskobu i potrebu za prihvatanjem, ali razlog zbog kojeg je Melinda odbačena vrlo je specifičan – ona je prekinula letnju žurku pozvavši policiju, zbog čega je s polaskom u srednju školu iskusila kolektivni bes svojih školskih drugova i povukla se u tišinu. „Melinda ne progovara o razlozima svog postupka, niti je iko pita za te razloge“, naglasila je Ilić, ističući zanimljivu protivrečnost između sumorne priče o izopštenosti i traumi tinejdžerke i njenog oštrog, duhovitog pripovedanja.
Najveću pažnju prisutnih privuklo je predavanje psihoanalitičarke Vide Rakić Glišić, koja je govorila o različitim oblicima vršnjačkog nasilja, jasno ih razvrstavajući i objasnivši kako svaki od tih oblika može ozbiljno ugroziti mentalno zdravlje mladih.
Vršnjačko nasilje može početi sa naizgled bezazlenim, ali opasnim neverbalnim nasiljem, koje je često prisutno u grupama devojčica, a ima za cilj da nekoga isključi iz grupe. Ovo nasilje se manifestuje neverbalnim gestovima, poput kolutanja očima, ignorisanja, cerekanjem na nečije iskaze kao da su najgluplji na svetu. Iako se čini blagim, ono može kod žrtava stvoriti duboku traumu zbog osećaja nepripadanja.
Sledeći nivo je verbalno nasilje, koje se ponekad pogrešno vidi naprosto kao zadirkivanje, ali u stvarnosti i za žrtvu ono može biti ozbiljno vređanje, ponižavanje, a često se pretvara i u širenje izmišljenih priča. Iako ga mnogi posmatrači ne shvataju ozbiljno, verbalno nasilje često kod žrtve izaziva osećaj bespomoćnosti i izolacije.
Rakić Glišić je potom govorila o psihološkom nasilju, koje je posebno perfidno jer ostaje nevidljivo za one koji bi mogli da ga spreče (na primer, za nastavnike). Ova vrsta nasilja se manifestuje kroz marginalizaciju osobe, potpunu izolaciju i ignorisanje. Upravo zbog toga što nastavnici ili drugi odrasli često ne primete ovakvo nasilje, žrtve ostaju same sa svojim problemom, što može dovesti do dugotrajnih psiholoških posledica.
Tek nakon toga dolazi fizičko nasilje, koje je najlakše primetiti jer se često predstavlja u medijima kao jedini oblik vršnjačkog nasilja. Ipak, Rakić Glišić naglašava da i fizičko nasilje često počinje kao „šala“ ili manje agresivni činovi, poput bacanja knjiga ili gurkanja, ali može eskalirati u ozbiljne fizičke povrede.
Još teži oblik je seksualno nasilje. Prema podacima iz literature, u 93% slučajeva devojke mlađe od 18 godina siluju osobe koje su im dobro poznate, a kod dece mlađe od 12 godina u 87% slučajeva počinioci su članovi njihovih porodica. Rakić Glišić je podvukla da je nužno razbiti mitove o seksualnom nasilju – mit o strancu kao počiniocu, koji zaskače iz mraka. Takvi slučajevi, naravno, postoje, ali su mnogo ređi. Takođe, drugi mit je da je silovanje povezano sa seksualnim nagonom ili erotikom, dok je u stvarnosti želja za moći dominantna komponenta.
Svako vršnjačko nasilje najvećim delom proizilazi iz nesvesnog i omogućeno je nesvesnim. Rakić Glišić ističe da je zbog toga i knjiga „Progovori“ čudesna u ovoj analizi vršnjačkog nasilja: „Tu se možemo poslužiti i Jungovim konceptom kolektivne senke, kada ljudi uopšte ne vide (ili ne žele da vide) šta se dešava oko njih i održavaju privid da sve teče lepo.“ Niko ne vidi kolektivno nasilje nad junakinjom knjige Melindom Sordino (ona je tek stidljivo, povučeno dete), niko ne zna šta joj se desilo na žurki, niko, pa ni najbolja drugarica, ne želi ni da zna njene razloge za poziv policiji. Žrtva sama ne progovara o tome. Rakić Glišić je zato naglasila važnost edukacije mladih, ističući da bi dečake trebalo posebno poučiti da je za svaki seksualni odnos neophodan jasan pristanak: „Ponekad, zbog straha ili šoka, žrtva nije u stanju da govori, da kaže ’ne’, da verbalizuje odbijanje, što ne znači da je dala pristanak“.
Govoreći o uzrocima nasilja, Rakić Glišić je podvukla važnost razumevanja nesvesnih mehanizama koji ga pokreću. „Nasilnici često potiskuju svoj osećaj ugroženosti, koji ih, paradoksalno, tera na nasilje. Na kraju to može eskalirati u najgori oblik vršnjačkog nasilja – besmislena ubistva vršnjaka“, zaključila je.
Promocija knjige „Progovori“ Lori Hols Anderson završena je porukom o važnosti prepoznavanja i osvešćivanja svih oblika nasilja među mladima, kako bi se sprečile najgore posledice, uz poruku da književnost može biti snažan alat u tom procesu.