O iluzijama koje se čuvaju na sobnoj temperaturi – predstavljen novi roman Stefana Tićmija „Tata kaže gambit“

Pisac Stefan Tićmi predstavio je novi roman „Tata kaže gambit“ pred brojnom publikom u knjižari Delfi SKC. O ovoj dirljivoj, duhovitoj i uzbudljivoj priči, u kojoj je na prazna polja stavio ono što se obično gura pod tepih – škakljive porodične teme kojima se često prilazi sa rezervom, pored autora, govorili su i urednica Irina Markić i književni kritičar Uroš Đurković. Odlomke je čitala glumica Tamara Aleksić.



Ovo je roman bogatog prenatalnog života, rekao je na početku Stefan Tićmi, i objasnio kako je, što se izbora naslova tiče, od „mamine nervoze“ došlo do „tatinog gambita“.

„Pisao sam ovu knjigu tri godine i mnogo toga se tokom njenog stvaranja dešavalo. Duže vreme je postojala ideja, ali trebalo je da dođe do toga da priča bude ispričana na najbolji mogući način. Iako roman ima samo stotinak stranica, do njih se ’gulilo’ mnogo. Postojale su tri verzije rukopisa, od čega su neke otišle u kantu. Prva verzija je bila napisana u ’Akiko duhu’, ali izmaštani svet ovde nije pio vodu, jer se radnja dešava na Belim vodama, u savremenom trenutku, i dugo mi je trebalo da nađem jezik kojim ću ’propevati’. Moji bliski ljudi znaju, dešavalo se da pijemo kafu i ja samo odjednom pomerim šolju i kažem ’šah’. Bilo mi je super da tu smestim porodičnu priču porodice Žakula, jer šahovsko polje je čitava njihova prostorija. Takođe, mnogo mojih bliskih i daljih prijatelja je zavisno od kockanja, pa nisam hteo da stvorim lika koji je negativan već onog koji u tački ključanja dođe do trenutka u kojem mu padne na pamet da kroz šahovsku igru reši porodičnu dramu. Prvi naziv knjige je bio ’Sedam milimetara nervoze’ i u vezi je sa scenom gde majka neprekidno čačka rub svoje bluze i stalno joj vise končići, pa dečak David po tome u svakom trenutku zna koliko je mama nervozna. Ali reč ’nervoza’ ipak nije bila prihvatljiva u nazivu. Postojala je još jedna opcija: ’Mat u 42 kvadrata’, ali to je bilo dugačko, pa sam zajedno sa urednicom Irinom došao do ovog ritmičnog ’Tata kaže gambit’“.

Urednica knjige Irina Markić razrešila nam je dilemu da li je ovo „najbolja knjiga o šahu, kako tvrdi pisac Ljubivoje Ršumović, ili „najgora knjiga o šahu“, prema rečima šahovske prvakinje Teodore Injac, ili ovo „uopšte nije knjiga o šahu“, što smatra pisac Branko Stevanović.

„Ovo je knjiga o iluzijama, koje Stefan stvara kroz zidove. U ovom romanu ćete se susretati sa raznim vrstama zidova, bilo da su fizički ili simbolični, ali Stefan nam daje na tacni oruđe pomoću kojeg možemo da osluškujemo. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li stvarno znamo šta se dešava oko nas ili ne, ili je i to iluzija. Moram da se osvrnem i na naslov romana. Potez gambit podrazumeva žrtvovanje neke figure radi boljeg položaja. Meni to zvuči filozofski, jer subjektivni je doživljaj šta je bolji položaj. Ali u naslovu stoji Stefanovo žrtvovanje, u smislu žrtve pozicije koju je imao u jeziku. Iako sam nailazila na razne prikaze knjige, gde se mnogi pitaju da li je ova osvrt na ono što su mu zamerali za ’Akiko’, koja je kalambur, jezička vratolomija, ’Tata kaže gambit’ je u tom smislu prohodnija. Stefan je ovde kao vrstan reditelj samo zamenio uloge ili pozicije na tabli, i u tom smislu je iluzije stavio kao glavnog junaka, a jezik je potpora.“

Kroz vrcavost i duhovitost, Tićmi je u roman prokrijumčario brojne velike životne teme, istakao je književni kritičar Uroš Đurković.

„S jedne strane imamo razigrani i neverovatno prepoznatljiv jezik, a s druge strane priču o disfunkcionalnoj porodici, priču o zavisnosti, o širim društvenim problemima. Imamo u romanu najneposrednije uplive savremenih zbivanja, koja nisu tu kao parola i niz političkih slogana već su vrlo inteligentno ukomponovana u celinu dela. Na krajnje lukav način, s ovom knjigom možemo da dođemo do sasvim mladih čitalaca, jer kroz poznat i razigran jezički repertoar govorimo o nečemu što nas sve tišti i verujem da bi mnogi mogli da se prepoznaju u sudbinama junaka, posebno malog Davida. Uprkos tome, mislim da je Tićmi, iako neverovatno razbokoren i narativno inspirisan, i dalje u jeziku najubedljiviji i najprepoznatljiviji. Tako da će se razočarati oni koji u ovom romanu budu tražili veliku priču, a uživaće oni koji su otvoreni za beskrajnu igru.“

„Ponekad možeš da se spaseš samo tako što se igraš“, citirao je Stefan Tićmi pisca Žorža Pereka, objašnjavajući čime se rukovodio u pisanju ove knjige.

„Vodim se, takođe, i divergentnim mišljenjem, i mislim da sam u životu jedino to i razvijao. To je povezivanje stvari koje su skroz udaljene. I u tome leži čitava moja radost bavljenja pisanjem. Kao što je moj junak David povezivao svoje šahovske poteze, tako sam i ja u ovih stotinak stranica do detalja povezao i likove i događaje. Recimo, Adam Žakula se zagleda u sliku mrtve prirode na kojoj je bundeva, a bundeva se na kraju javlja kod starca Kabaljeha, koji stalno gricka semenke, a u stvari je potpuno uništio porodicu Žakula. Pravi ljubitelji udubljivanja u slike, metafore i simbole uživaće u knjizi. Shvatio sam i suštinu skraćivanja i potrebe da sve bude gusto, sažeto i jasno napisano. To je i vrsta poštovanja prema čitaocima. Da se ne smaraju dok čitaju (smeh).“

Uroš Đurković knjigu „Tata kaže gambit“ dovodi u vezu sa romanima Kortasara i Gospodinova, u smislu toga da se najbolje stranice prepoznaju u atmosferi.

„Iako pripovedni plan nije Tićmijev najjači adut, on je ovde izuzetno važan, jer imamo neverovatno interesantno poigravanje sa stvarnosnim nivoima. U jednom momentu imamo razaranje narativnog tkiva, gde se ceo svet dovodi u pitanje i to je zapravo briljantna ambivalentnost, koja postoji i kod Kortasara, i kod Gospodinova, i kod Pereka – da nešto istovremeno može da bude krajnje autentično i životno i potpuno artificijelno, a da funkcioniše. To je jedan neverovatan paradoks. Ove je knjiga i o nesaglasjima, jer vi imate s jedne strane buket bolnih tema, a sa druge strane razigranu jezičku realizaciju, ali ono što je bitno i u odnosu na Gospodinova i Kortasara, to je detinje radoznali pogled na svet. Mi nemamo samo Davidovu perspektivu, a osim toga imamo i epistolarnu formu, beleške, novinske izveštaje. Pritom, ne govorimo ni o kakvom eksperimentu. Ovo je krajnje dostupna knjiga, koja se ne doživljava kao velika inovacija, ali nudi različita iznenađenja na tom planu. Ta prepoznatljiva atmosfera se ne uči, ne može ni urednički da se iskuje, iako je Irina uradila sjajan posao. To imate ili nemate, to je harizma autora“, rekao je Uroš, osvrnuvši se i na Tićmijeve junake, koji su i krajnje konkretni i potpuno apstraktni.

„Sad su mi u glavi junaci koji uopšte nisu presudni, ali su zbilja interesantni: baka Darja i junak koji je prisutan svojim odsustvom – deda Ignjat. Deda Ignjat je prisutan kroz svoje pokućstvo, kroz predmete. Inače, u ovoj knjizi možete da pronađete neverovatno uzbudljiv taj sloj predmetnosti i zanimljiva je strast koju Tićmi ima prema nekim stvarima, zanimljiv je način na koji pristupa opisima. Postoji jedna vrsta funkcionalne povezanosti između likova, između predmetnog sveta, između sećanja. Ovi likovi nisu napisani kao u nekom romanu francuskog ili ruskog realizma, pa da mora da postoji na taj način utemeljena motivacija. Oni su i te kako funkcionalni, prepoznatljivi i dostupni, živopisni pre svega.“

Svako poglavlje romana naslovljeno je pitanjima, kao što su: „Može li mrak biti u boji?“, „Da li nameštaj ima sećanje?“, „Da li je život apstraktna slika?“, „Može li naivnost biti neoprostiva?“. Autor kaže da su ta pitanja ključna.

„Ako ne postavljamo pitanja, onda život nema smisla, možemo samo tako da teramo. Evo anegdote od pre neki dan. Bio je kišni dan, ja sam tražio neki paketomat po Dorćolu i susreo se sa jednom devojkom koja mi je rekla kako je tog dana primila platu i da je prvo što je učinila bila kupovina moje knjige, kao i da joj je neverovatno da me je odmah potom srela. Meni je to mnogo ulepšalo dan. Mislim da je divno biti nekome otkriće. Tako sam ja našao Gospodinova – izvukao sam sa police jednu njegovu tananu knjižicu i onda sam kupio sve njegovo. Ta strast za otkrivanjem novih stvari je nešto što je najlepše na ovom svetu. To je vrsta vere u nevidljivo i nemoguće.“

Glumica Tamara Aleksić, koja mnogo radi sa decom – i u pozorištu, i u raznim ustanovama, istakla je da postoji veliki problem – ljudi ne razgovaraju sa decom. Ipak, Stefanove priče pomažu u rešavanju tog problema.

„Nakon ’Akiko’, postoji potreba i roditelja i deteta za razgovorom, to je najbolji kompliment koji je Stefan kao pisac mogao da dobije.“

U razgovoru je učestvovala i publika, i to na specifičan način, zahvaljujući posebnom pomoćniku – drvenoj ptici Jojo, koja u romanu „Tata kaže gambit“ pomaže glavom junaku Davidu Žakuli da razmenjuje poruke sa drugaricom Melani Mel Dondolo. Jojo je donela brojna pitanja za pisca i njegove goste, a na samom kraju pročitali smo jedno koje je bilo upućeno Urošu Đurkoviću.

Pitanje je glasilo da u jednoj reči objasni glavnu vrlinu knjige, a on se odlučio za polusloženicu „Taknuto-maknuto“.



Roman „Tata kaže gambit“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.