O Bandoglavić Strahinji

Roman kao književni žanr od pisca traži iskustvo, poznavanje literature i, naravno, talenat bez koga nema ni pisanja. Ovaj žanr je danas možda najpopularniji, najviše se čitaju romani, ali se ne pišu u istoj meri. Roman Siniše Soćanina „Bandoglavić Strahinja“ izdvaja se zbog postignutog sklada između jezičko-stilskog i narativnog postupka. Uzimajući u obzir i dozvoljenu proizvoljnost i slobodu u oblikovanju forme, zaključuje se da ovaj roman ima čvrstu unutrašnju strukturu, i ne samo da može, nego je i našao put do čitalačke publike, a i kritike – bio je u užem izboru za Nagradu „Rade Obrenović“ za najbolji roman za decu u 2018. godini.

Književnost je jedna, nedeljiva, književno delo je ili uspelo ili nije. Dakle, bitan je estetski momenat. Osobenosti dela pisanog za mlade jeste da ima humora – to je neodvojiv sastavni deo knjige, uobičajeno je da piše o detinjstvu ili mladosti, ali nije neophodno. Ovde to i jeste slučaj – roman koji je pred nama će da nas zabavi. U delima za mlade je bitan i didaktički momenat, odnosno da ta dela nose neku poruku, deca iz njih mogu nešto da nauče. Roman za cilj ima da podrži i intelektualni, ali i emotivni razvoj dece. Štivo je gotovo neprimetno strukturisano, i kao pedagoško-psihološka priča ima nekoliko paralelnih tokova radnje – pored glavnog junaka, prati još nečije priče. Razgranatost radnje i mnoštvo likova ga čini i romanesknim štivom.

Žanrovska tipologija ovog dela jeste da je to avanturistički roman, ima malo elemenata dečačke družine u kojoj glavni lik ne učestvuje, ali je i ona bitna za radnju romana. Donekle je detektivski, ali istovremeno ima i elemente porodičnog i ljubavnog romana sa primesama emotivnih slika junaka i događaja iz školske klupe. Imamo uvida u junakov emotivni život, on se često dvoumi razmišljajući šta oseća – zbunjenost, zaljubljenost ili nešto treće. Pisan je u prvom licu, iz ugla dečaka glavnog lika. Nije sveznajuća pripovedačka situacija, nego radnju doživljavamo uglavnom preko Strahinje, dok u određenim pasažima je to i pripovedač koji je van romana, dakle, daje „objektivnu“ sliku. Dosta ima i dijaloga, uglavnom je to razgovor između Strahinje i njegovog oca, što pretpostavljamo proizilazi iz realnosti – pisac je otac, i uvide u detetova razmišljanja stiče i razgovorom.

Strip, kao danas sve priznatija umetnost, uvek je bio popularan, a danas se sve više prepliće sa književnošću. Ovaj roman spaja u sebi i elemente stripa, glavni lik ima jednog pomoćnika u vidu crtanog lika iz stripa, tako da bi ovaj žanr, koji je književni roman, mogao lako da se prevede u strip i još lakše nađe put do današnje mladeži. Pripovedač prelazi iz prvog u treće lice i priča modernu, uzbudljivu priču.

Glavni lik je dečak Strahinja, ali tu su i likovi oca i majke. Lik oca je nešto više prisutan, više učestvuje u radnji romana, ali je lik majke toplije i upečatiljivije oslikan. Mama glavnog junaka romana Banović Strahinju naziva najvećim frajerom 14. veka, pokušavajući da inspiriše dete da čita i shvati tu pesmu.

Banović Strahinja, njegov književni lik i podtekst istoimene čuvene narodne pesme, prati glavnog junaka, te dobija i nadimak po njemu, sâm naslov to već kazuje. Obojica su Strahinje, samo je naš lik u savremenom dobu, i paralela između postupaka tog davnašnjeg i savremenog Strahinje može samo donekle da se povuče. Naš savremenik, đak šestak, tumači, trudi se da razume tu epsku pesmu i postupke junaka. Odlično je protumačena pesma i kao lajtmotiv osvetljava neke savremene situacije i postupke današnjih junaka.

Predstavljene su neke životne situacije koje roman čine egzistencijalnim, jer se bave pitanjima identiteta, smisla. Putem Instagrama on komunicira sa drugarima, najviše ih interesuje misteriozna provala u školu, ali mu stižu i preteće poruke, i tu počinje zaplet. Strahinjine drugare pisac slika kroz razne situacije, dajući jednu sliku školskih družina, avantura, prvih ljubavi i traženja svog životnog poziva i puta.

Situacija kada jedno književno delo tumači drugo je književna kritika, esej, a kada jedno književno delo govori o drugom književnom delu, a nije kritika, nego je, kao u ovom slučaju, roman, dovodi do situacije koja se u nauci o književnosti prepoznaje kao autopoetička. Taj autopoetički ili autoreferencijalni (jer upućuje na drugo književno delo) sloj posebno ističe ovo književno delo. Pored sloja o prošlosti, ako uzmemo da je narodna pesma jedan vid dela iz davne prošlosti, sloja radnje o događajima u školi, detektivske, zatim emotivne, porodične, drugarske priče, dodajemo i ovaj autopoetički sloj i dobijamo jedan kompleksan roman, jedno štivo prepreletenih niti radnje i dobro psihološki profilisanih likova. Pisac čak eksplicitno daje i neke psihološke savete, recimo kako da se umanji bol u datom trenutku, itd.

Iskusan glumac i pisac već nekoliko pozorišnih komada za decu, uspešno se oprobao u žanru romana. Kada se zna da je njegova prva knjiga bila zbirka pripovedaka i da piše kratke priče, to nije iznenađenje nego potvrda njegovog književnog opredeljenja i rada. Iskustvo koje je pisac poneo sa scene doprinosi dramatizaciji radnje u romanu i on je vešto vodi, pripoveda događaje, dok je tok radnje sličan u dramama – pri kraju romana ima kulminaciju i obrt, tako da je kraj iznenađujući. Zato je ovaj roman odličan za čitanje, pitko štivo pisano jezikom koji razumeju školarci, radnja uzbudljiva, ima humora i, ono što je odraslima bitno, deca će iz njega nešto da nauče o životnim vrednostima.

U književnim delima svaka reč je bitna, jer književnost je umetnost reči, kao što kod Branka Miljkovića, svaka reč ima spoznajni aspekt – za njega je „isto pevati i umirati“, a za pisanje romana kažu da je isto kao i živeti i sublimirati sva iskustva iz sveta realnosti, pročitane literature i izmaštanog. Jedno je jasno – čitanje koje se ne nastavlja u pisanju je smrt (kraj) pisanja. Stvaraoci treba da nastave Arijadninu nit života, vodeći nas iz lavirinta romana do nekih njima bitnih spoznaja.

Kako je rekao Martin Hajdeger, „istina je bitan momenat u umetničkim delima“, ona je najbitnija u romanu jer čitalac mora da veruje piscu, da veruje onome što čita. Soćanin je to postigao, a to je najbitnije za književno delo, i kad čitate, imate utisak da se to stvarno desilo, da piše o mogućem događaju, stvarnosti.

Poruke su višeznačne, ali sve pozitivne, i podstiču mlade na pozitivan stav prema životu kao nečemu što „uvek može da se popravi“, dakle, ne treba nikada očajavati jer se iz svake situacije nađe izlaz, poručuje pisac. Ovo kompleksno štivo mogu da čitaju i odrasli i deca, a cilj je da se čitalac poistoveti sa glavnim likom i uživi u radnju. Roman će deci pomoći da prevaziđu komplekse i probleme u odrastanju.

Autor: prof. dr Slađana Milenković
Izvor: literaryworkshopkordun.com