Nurija Pradas Andreu – U Kataloniji danas gubimo demokratiju

Roman „Snovi po meri“ Nurije Pradas Andreu katalonske spisateljice izazvao je veliko interesovanje na frankfurtskom Sajmu knjiga 2015. godine, od kada je preveden na brojne jezike. „Snovi po meri“ (Laguna, Beograd) je roman koji opisuje Barselonu dvadesetih godina XX veka i otkriva tajnu visoke mode u vodećoj kući Santa Eulaliji.
 
Nurija Pradas Andreu gradi kaleidoskopski napet roman pun nezaboravnih likova koji savršeno dočaravaju atmosferu kosmopolitskog grada. Roman je zasnovan na istinitoj priči o trgovini modne kuće Santa Eulalija, pioniru visoke mode u Španiji. Početak romana se poklapa s pripremama za prvu modnu reviju u Barseloni koju je Santa Eulalija priredila po uzoru na pariske revije.Tamo srećemo: Andreua Molinsa, koji će morati da vodi računa o Santa Eulaliji nakon smrti svog oca, i njegovu sestru Roser, zaljubljenu u Ferana Klosa, mladića koji voli da crta i koji posjeduje izuzetan talenat za modni biznis, tako da će uskoro ova kuća postići veliki uspjeh. Zaplet počinje kada se Laja i Roser zaljube u istog muškarca, a Španski Građanski rat sve jače kuca na vrata Barselone i Španije. Ovo je drugi roman u Laguninoj ediciji „Hispa“ u okviru koje će biti objavljivani popularni, savremeni španski romani.
 
Nurija Pradas Andreu rođena je u Barseloni 1954. Kako sama kaže, roditelji joj pripadaju generaciji kojoj je uskraćeno mnogo toga, a naročito prava kultura. Diplomirala je katalonsku filologiju i predavala katalonski jezik i književnost u mnogo škola i na mnogo instituta. Napisala je više od četrdeset knjiga za decu i odrasle i dobitnica je Međunarodne nagrade „Karlo Veliki“ grada Esena. Danas se bavi isključivo pisanjem.
 
Rođeni ste u Kataloniji. U Barseloni ste završili katalonsku filologiju. Predavali ste katalonski jezik i književnost. Kako se vi osećate, kao Špankinja ili Katalonka?
 
– Bez sumnje, ja sam Katalonka. Ja sam deo nacije, Katalonije, sa snažnim samo-identitetom, svojim sopstvenim jezikom i veoma različitom istorijom od drugih nacionalnosti koje je okružuju. Zato sam posvetila svoj život učenju i predavanju ovog jezika i ove kulture, a kao pisac, radim istu stvar. Gotovo sav moj rad, onaj koji je iznad svega usmeren na odraslu publiku, dešava se u Barseloni kao sceni, a istorija moje zemlje je pozadina.
 
Danas su mnogi građani Katalonije za nezavisnost Katalonije, kakvo je vaše mišljenje o ovom pitanju?
 
– Ja sam apsolutno naklonjena nezavisnosti Katalonije, kao što sam bila još tako davno, ali u ovom teškom vremenu sam u to sigurnija više nego ikad. Katalonija je bila ugnjetavana vekovima, a sada je vreme da se živi u miru, a još više kada španska država reaguje nasiljem i nedostatkom dijaloga. Naravno, ja sam za nezavisnost, ali danas bih rekla da sam za demokratiju koju gubimo. Život u Kataloniji bez prava izražavanja, uz političke zatvorenike i ljude u izgnanstvu pretvara se u stvarno teško iskustvo koje niko nije mogao zamisliti prije godinu dana.
 
Kada se država Jugoslavija raspadala, mnoge republike koje su bile deo te države proglasile su svoju nezavisnost, iako mnoge od njih nikada pre toga nisu bile nezavisne države. Evropska unija je brzo priznala njihovu nezavisnost. I Španija takođe. Sada kada bi Katalonija trebalo da se odvoji od Španije, Evropska unija ima drugačiji stav. Zašto?
 
– Htela bih da odgovorim na vaše pitanje, ali ne mogu.  Ja samo znam da Evropska unija izgleda da istrajava sa uverenjem da je katalonski problem unutrašnja stvar Španije. Ovo je veoma štetno za katalonske ljude. Zar nismo mi evropski građani? Zar nemamo pravo da se branimo od mnogih zloupotreba ispred visokih evropskih instanci? Na sreću, javno mnjenje mnogih zemalja u Evropi je različito, a ljudi izgleda da znaju više o situaciji u Kataloniji.
 
Napisali ste više od četrdesetak knjiga. Uglavnom su to španska izdanja. Pisali ste ih na španskom. Da li neke od njih objavljujete i na katalonskom jeziku?
 
– Ovo nije sasvim tačno. Napisala sam više od 50 knjiga, većina njih su knjige za decu i omladinu, a skoro svaka je objavljena na katalonskom, a vrlo malo je prevedeno na španski. Knjige za odrasle uvek pišem na katalonskom jeziku i ja ih sama prevodim na španski jezik. Veliki deo mog rada nije preveden. Mada, tačno je da postoji nekoliko knjiga koje sam napisala direktno na španskom jeziku, što je jezik kojim sam savršeno ovladala, ali samo ih je nekoliko. U svakom slučaju, uvek pokušavam da svoje knjige sama prevedem na španski jezik. Ako moram da odredim sebe kao pisca, rekla bih da sam katalonski pisac. Nije lako da se katalonski pisci obavljaju na španskom jeziku, jer smo, kao i u mnogim drugim stvarima, pretrpeli prezir prema našem jeziku i našoj kulturi.
 
Kakav je uspeh kod čitalaca imao vaš prvi roman „Zimsko sunce“?
 
– Gotovo nikakav. To je roman za mlade koji je napisan na katalonskom jeziku, što mi je drago da kažem da je to moje prvo izdanje. Ima puno nedostataka, ali ne odričem se svojih početaka.
 
U knjizi „Miris vremena“ govorite o jedanaestogodišnjem siročetu Pablu Sotou, ali i o svetu parfema. Priča romana odigrava se na prostoru od Grasa do Barselone, ali i Pariza iz vremena Koko Šanela. Šta vas je navelo na ovakav zaplet priče?
 
– Radoznalost, kao i uvek. Pokreće me radoznalost. U mom prethodnom romanu za odrasle, „Snovi po meri“, istraživala sam početak XX veka u Barseloni, kako stvari stoje sa modnim poslom u vreme rata i u posleratnom vremenu. Pitala sam se kako luksuzno modno poslovanje može da se pokrene u tako teškim vremenima, i pokušala sam da pronađem odgovore. U mojoj izgubljenoj knjizi možemo vidjeti čuvenog parfimera koga su obeležila dva svetska rata i vreme tokom španskog posleratnog perioda. Zapravo, nastavljam da postavljam ista pitanja i koncentrišem se u XX vek, sa kojim sam u ljubavi.
 
Pišete za decu i odrasle. Napisali ste knjigu „Drakula“, strašnu priču o transilvanijskom grofu Vladu Tepešu, vampiru poznatom širom sveta. Otkud kod Vas interes za pisanje knjiga tako širokog spektra žanrova?
 
– Pa, „Drakula“ je bio adaptacija prvobitnog romana Brema Stokera. To je deo zbirke nekih klasičnih knjiga prilagođenih publici sa poteškoćama u čitanju. Pisala sam i druge naslove za ovu ediciju, poput „Ponosa i predrasuda“ Džejn Ostin. Ali istina je da se krećem u različitim žanrovima, u književnosti za omladinu pre svega, jer želim da naučim da radim pomalo od svega. Mada postoje neki žanrovi u kojima najviše uživam, a neke žanrove baš ne volim, naravno, ali pokušavam da ne zatvaram neka vrata.
 
U knjizi „Koknom: Avantura u zemljama Maja“ ponovo se bavite avanturama mladog Viktora, junaka prethodnog romana. Ovog puta Viktor putuje kroz vreme i stiže do stare civilizacije Maja. Mislim da je ovaj impulsni roman, posebno lik mladog Viktora, veoma privlačan za sve čitaoce, naročito tinejdžere?
 
– Koknom i Maje su izgubljeni deo trilogije. U drugom nastavku Raido putuje sa Viktorom na sever Evrope, gde će se sresti sa Erikom Crvenim i Vikinzima. Ova trilogija, koja je usredsređena na tinejdžere, prevedena je na španski i bila je stvarno uspešna u Kataloniji i u Španiji, što nije lako postići. Mislim da ima atraktivnu formulu, ili bar to je ono što sam pokušala da učinim. Koristim originalne kulture i stvarne istorijske likove koje Viktor susreće kada su u istom uzrastu. Pokušala sam da ih učinim zabavnim i privlačnim, i morala sam mnogo toga da naučim o ovim kulturama kako bih mogla čitaocima da pričam o njima. Jedan od aspekata na kome najviše radim u ovim knjigama su različiti oblici pisane komunikacije svake kulture: hijeroglifi, rune....
 
„Snovi po meri“ je roman koji prati događaje s početka prošlog veka u Barseloni, naročito se bavi oblačenjem tokom građanskog rata. Koliko se ova knjiga može smatrati istorijskim romanom?
 
– Na mnogo načina sigurno da je tako, jer se to dešava u pravom istorijskom vremenu i puno sam sebe opisala. Ali, radije to nazivam kostimografskim romanom jer bi čitaoci mogli imati još jednu koncepciju istorijskog romana. Zapravo, nisam toliki fan etiketa.
 
Na kraju, moram da vas pitam koja knjiga, od svih ovih koje ste napisali, odražava duh Barselone, grada u kome ste rođeni? U kojoj knjizi ste najviše udahnuli svoju dušu, dušu Katalonjanke?
 
– To je teško reći! Možda postoji jedan, „Parfem od limuna“ zasnovan na časopisu moga dede. On je, kao i mnogi drugi republikanci, izbegao 1939. godine u Arželer (Francuska) na kraju španskog građanskog rata. Ova knjiga govori o mojoj porodici, kolektivnoj istoriji mnogih drugih katalonskih ljudi. Ali to je više o sećanjima mog dede, nego što je moja veština kao pisca.
 
Ne postoji roman u kome nisu izmešani žanrovi
 
U knjizi „Tajna ulice glicinija“ pravite miks različitih žanrova. Od ljubavnih intriga između Marka i njegove devojke Elene, neočekivanih, misterioznih okolnosti, zločina i neuspešnih policijskih istraga. Koliko se ova knjiga zasniva na stvarnim događajima?
 
– „Tajna ulice glicinija“ želi da bude inicijacija za mlade ljude u misteriozne romane. Mislim da se kao i u svakom romanu, žanrovi mešaju. Smatram da u svetu ne postoji nijedan roman u kome nisu izmešani različiti žanrovi. Zbog toga se u ovoj knjizi misterija, ljubav i prijateljstvo mešaju. Očigledno, to nije zasnovano na činjenicama. Ima puno književnih argumenta.
 
„Heka: magično putovanje u Egipat“ je avanturistički roman koji je podjednako privlačan i za decu i odrasle. Viktor, iako dvanaestogodišnji dečak, dolazi u Egipat, a sticajem različitih okolnosti postao je hrabar i nezaustavljiv istraživač drevnog Egipta. Pored opasnih zveri, Viktor susreće i prelepu Iks Kaju. Šta vas je navelo da napišete ovakvu priču?
 
– „Heka“ je prva knjiga iz avanturističke trilogije („Heka“, „Raido“ i „Koknom“), gde dvanaestogodišnjak, Viktor, putuje u drevne kulture. Smatra se da se ove knjige približavaju istoriji na zabavan način. Viktor kao putnik kroz vreme, to je prilično univerzalno. Ne postoji reminiscencija u istoriji Katalonije. U „Heki“ sam pokušala da se približim egipatskoj kulturi.

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me