Novo ruho dinastije Nemanjić

Čini mi se da je dovoljno da se Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković late pera i već dobijaju moju pažnju. Najpre Andrić u „Kainovom ožiljku”, a sada i nemanjićki srednji vek – teme koje su najčešće u fokusu mog interesovanja. Sasvim dovoljna preporuka da među policama u knjižari posegnem za ovakvim štivom. Svakako, ne bez određenih pitanja. Uvek je tako kada čitate nova knjigotvorenja na, nazovimo ih jednostavno, stare teme, iako one nikada ne mogu zastareti. Tome, svakako, doprinose umetnici koji im se vraćaju. Ono što me kod takvih knjiga zanima jeste šta novo mogu da saznam o toj staroj temi? Kako današnji pisci, oni koji svojim delima stvaraju jednu posve novu i drugačiju književnu sadašnjost, posmatraju događaje iz prošlosti? Da li, sa književnoteorijskog aspekta, mogu da pronađem jedan drugačiji pristup i jedno drugačije uobličavanje sadržaja, a onda naposletku kako nama danas te teme mogu biti privlačne? Ista pitanja postavila sam sebi pre no što ću pročitati prvu knjigu iz trilogije o Stefanu Nemanji, pisanu u četiri ruke, dva jedno drugom dobro znana autora.

Ono što se odmah primećuje jeste izdanje bogato ilustracijama koje upotpunjuju tekst pred čitaocima. Ilustrator Dragan Paunović predstavio je svoje viđenje srednjovekovne Srbije i Stefana Nemanje, kako u detinjstvu tako i u mladićkom dobu. Ilsutracije mahom predstavljaju viteški srednji vek, borbe za teritoriju, prostore i nošnje kakve nismo navikli da viđamo u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Ono je imalo bogoslužbeni karakter, tendenciju proslavljanja vladara – sveca, dok se njihov svakodnevni život gotovo zanemarivao. Dragan Paunović, nije pribegao ovakvom uobličenju glavnih junaka prve knjige trilogije. Donekle je pratio izgled srednjovekovnih tekstova, iscrtavajući iluminacije i inicijale, no ono što svakako istupa iz srpske srednjovekovne tradicije jeste prizemnost ovih figura.  Oni su ljudi svakodnevice, a obeležja hrišćanstva vidljiva su samo u pojedinim segmentima.



Ilustrator ih nije postavio u prvi plan, zato što nisu ni pisci. Međutim, jedna od interesantnijih ilustracija koja se i našla na naslovnoj strani knjige, predstavlja Nemanju Zavidovića u Bici kod Pantina u kojoj se borio protiv jednog od svoje braće. Na ovom crtežu, Nemanja je predstavljen na konju, koji se propinje na svoje zadnje noge dok se budući vladar sa mačem u ruci okomio na neprijatelje ispod sebe. Prikaz koji nedvosmisleno podseća na ikonu Svetog Đorđa na kojoj svetac ubija aždaju. Veza svakako nije slučajna, budući da su pisci kroz knjigu osvrnuli upravo na molitve Nemanje Zavidovića upućene Svetom Đorđu, te na trenutak kada su postavljeni temelji za izgradnju Đurđevih Stupova. Na ovaj način, vladar je postao onaj kome se tiho molio, upodobljen u njegovom liku te je ovo snažna veza sa duhovnošću. Biće ih još i u samom tekstu, ali neće uzimati primat.

Takav ishod prvenstveno je zbog namere pisaca da u prvoj knjizi trilogije prikažu Stefana Nemanju kao ratnika, prativši i njegovo detinjstvo. Stoga se oni duhovni momenti ne stavljaju u prvi plan, kako bismo možda očekivali, već samo negde prožimaju Nemanjinu ličnost, misli i njegove postupke. Stojiljković i Kecmanović prikazuju Nemanju kao viteza, a ne kao sveca sa crkvenih i manastirskih fresaka. Upravo zbog toga, prisutno je snažno preplitanje različitih motiva. Onih koji pripadaju našoj narodnoj tradiciji, epskim i lirskim pesmama, narodnim verovanjima i običajima, ali i onih koji su čisto srednjovekovni i obeležavaju našu srednjovekovnu kulturu. Kako je suživot ovih dveju tradicija i postojao, tako je na neki način i oživljen kroz ovu knjigu. Pisci su se dotakli samo jednog malog segmenta iz naše istorije, nekoliko epizoda iz prvog dela života Nemanje Zavidovića i na tome izgradili celokupnu priču, povezujući je motivima očiju, krsta, borbe i slobode.

Oči su glavni motiv ove priče. One prate Nemanju Zavidovića tokom detinjstva i celokupnog putovanja u osvajanju teritorije i začetka srpske države. Prema narodnom predanju oči imaju snažnu simboliku. One su ogledalo duše, njima se posmatra svet, a u njima možemo da spoznamo različita osećanja i raspoloženja osobe čije oči posmatramo. Sa druge strane one mogu biti urokljive i imati magijsko dejstvo. Pisci su ovaj motiv iskoristili kako bi  naznačili svaki od prelomnih momenata u životu glavnog junaka. Prate ga oči Olivera Dragogaljića, kome je još kao dete na smrt presudio, ali i vučije u kojima se ogledaju oči njegovog preminulog oca. Razlika u ishodu određenog događaja anticipirana je ili snažnim, ali tužnim vučijim ili pak mrtvim očima Olivera Dragogaljića. One će se u njemu boriti tokom celoga života, kao simboli velikih pobeda i velikih poraza. Sve do onog trenutka kada svest o sopstvenoj smrti ne bude toliko blizu, a nada u ostvarenje državničkih snova izgubljena. Tada će se četvore oči naći na istoj strani i najaviti Nemanjinu pobedu, o kojoj će čitaoci saznati, po svemu sudeći, u drugom nastavku trilogije. Pisci tako ostavljaju otvoren kraj i na principu scenarija za epizode televizijskih serija drže čitaoce u neizvesnosti šta će se sledeće dogoditi. S tim što, u ovom slučaju, istorija nije njihov saveznik.

Priča svakako jeste izgrađena na temelju istorijskih događaja, ali pisci su, kako sami svedoče, imali nameru da je napišu kao bajku i uvrste u redove dečije književnosti. Otud u delu i elemenata fantastičnog, koji su u ovom slučaju pisani po aršinima tradicionalnih bajki. Možda ne posve utemeljena na Propovim elementima, ali ova priča kombinuje ovozemaljske i onostrane elemente i stoga bi u nekim svojim segmentima mogla da odgovara žanru bajke. Neki od njih, poput pojave Svetog Đorđa pripadaju miljeu crkveno-srednjovekovnog i ne bi se mogli svrstati pod okrilje fantastičnog, dok se Nemanjina snoviđenja ili pak Ravijojla u koju je bio zaljubljen,  poigravaju sa tradicionalnim verovanjima o pomoćniku junaka i vili. Sve to čini da lik Nemanje Zavidovića balansira između čoveka iz naroda, utemeljenog na tradicionalnim vrednostima i onog bosonogog isposnika koji gradi manastire i utire sebi put do Carstva Nebeskog. Pisci su tako povukli paralelu između vladara i budućeg sveca, dajući prednost ovom prvom.

Paralelizmi na nivou priče jesu dominantan postupak u oblikovanju građe. Budući da se svi događaji iz Nemanjinog detinjstva ponovo otvaraju kroz njegove borbe za vlast, paralele se povlače između Zavide i Nemanje, Olivera i Gavrila (oca i sina), Zavide i Olivera Dragogaljića, Ane i Ravijojle, Beloša i Manojla. Sve što se dogodilo u prošlosti ima svoj odjek u nekom delu sadašnjosti. Na taj način priča dobija određenu dozu mističnosti i vraća čitaočevu pažnju na prethodno napisano.



Bez pretenzija da načine veliko književno delo, pisci pitko donose epizodu iz života rodonačelnika dinastije Nemanjić. Baš zbog toga, ova knjiga može biti privlačna široj čitalačkoj publici. Budući da se ne bavi totalitetom, već pojedinostima, svakako oneobičava pojedine deliće istorije, a samim tim ih čini vidljivijim. A da bih dobila potpune odgovore na svoja pitanja i izgradila svoj totalitet u sagledavanju ovog dela, svakako ću morati da sačekam naredne dve knjige o Stefanu Nemanji.

Autor: Dunja Pešut
Ilustracije: Dragan Paunović
Izvor: novipolis.rs