Novac: Samoubilačka poruka

U prevodu na srpski se pojavio i „Novac“, jedan od ranijih romana proverenog majstora Martina Ejmisa koje nam pruža uvid u genezu čeljadi neoliberalnog koncepta i u kom Ejmis lupa šamare i stiče formu za buduće istinske poduhvate.
Za Martina Ejmisa tvrde da je najsrditiji britanski pisac. A takođe je i literarni čudotvorac. Već treću deceniju uspešno balansira na međi koja razdvaja stalne konkurente za prestižne ostrvske nagrade i pisce kojima knjiški moljci i plebejska čitalačka publika rado posvećuju vreme, pažnju i novac. „Novac“ je raniji Ejmisov rad, a nedavno se pojavio i u prevodu na srpski (u izdanju Lagune), i naknadno je aktualizovan kolapsom neoliberalzima u ekonomiji (čijih se pojavnih oblika i posledica, doduše, suptilno i svrsishodno, dotiče u samom romanu) i ekranizacijom u vidu TV serije u produkciji moćnog i gotovo bezgrešnog BBC-ja u kojoj briljira i ovde voljeni Nik Frost.
Ovo delo datira iz sada već zbilja davne 1984. godine, a u međuvremenu je Martin Ejmis izbrusio stil, spoznao svoje domete, poradio na manjkavostima i ograničenjima koja se na mahove očitavaju u „Novcu“. Dovoljno je pružiti šansu njegovim „Londonskim poljima“ i „Putokazu vremena“ da bi se uverili u verodostojnost te tvrdnje.
„Novac: Samoubilačka poruka“ ipak ima dovoljno toga vrednog da ponudi i punih 26 godina kasnije. Priča fokusirana na pojedinca koga razjeda solipsizam i kobni konzumerizam nije mnogo izgubila na relevantnosti ni dan danas. Pre bi se moglo ustvrditi da je Ejmis, kroz lik svog na svim frontovima i po svim merilima posrnulog junaka Džona Selfa, proročki (a možda i nenamerno) pružio skicu za mustru po kojoj su nastale brojne i sve brojnije krvopije i mešetari iz realne životne dimenzije. Na opštem planetranom nivou.
Ejmisov Džon Self je, moglo bi se reći, pandan ili srodnik (mada, imajući u vidu hronologiju, pre će biti preteča) Patrika Bejtmena iz „Američkog psiha“ Breta Istona Elisa. Džon Self je uspešni stručnjak opšte prakse koji planira da zgrne silne novce investirajući i navodeći druge da investiraju u njegov prvi grandiozni (američki) filmski poduhvat. Na planu emocionalno-duševnog profila, on je histerik, ženomrzac, homofob, rasista, beskrupolzni karijerista, okoreli alkoholičar sklon i seksu za novac i manje društveno prihvatljivim porocima. Gore pobrojano ga dovodi u ravan sa Elisovim Bejtmenom, ali tamo gde se Elis odlučuje za ne baš sasvim suvislo, te samodovoljno literarno pozertstvo, Martin Ejmis pokazuje za Ostrvljane ne toliko tipičnu srčanost i spremnost da čitaoce liši i poslednjeg tračka simpatije za lik Selfa, a sve u hazarderskoj nadi da će čitaoci prepoznati provokaciju i reagovati na upravo suprotan način.
„Novac“ boluje od početničkih boljki (klimav početak, oskudan zaplet, vera u moć koincidencija koje caruju odnosima između likova, a Ejmis ne odoli, pa se i lično pojavi u svom romanu), dok sa druge strane poseduje dovoljno nedvojbenih kvaliteta koji su onomad sa punim pravom pažnji javnosti preporučili novog, darovitog pisca, a koji danas daju za pravo kako izdavaču na ovakvom odabiru, tako i poštovaocima Ejmisovog pera koji će bez mnogo premišljanja pristati i na vožnju u rikverc kroz opus velikog pisca.
Mimo svih (za ranije delo sasvim prihvatljivih i razumnih) mana, Novac je zavodljivo mračna satira, odvažno delo zgusnute teksture, te efektna proza koja počiva na hrabrosti autora da se već tada pozabavi genezom jedne mahnitosti koja prevazilazi lični pakao jedne uboge duše i dobija lako uočljive obrise planetarnog ludila. Osim toga, ovaj roman nosi uragansku snagu koja je kasnije postala ključna karakteristika Ejmisovog stila i sveopšteg pristupa književnosti, a Ejmis svojim mračnjačko-mizantropičnom kontemplativnošću pokazuje svoj proročki dar. I bez vremeplova i bez preteranog oslanjanja na maštu, u nekim dimenzijama ovozemaljskih bitisanja, 1984. se može rimovati sa 2010. Sa ili bez književničke mašte. Mada je svakako uvek bolje sa.

Izvor: www.popboks.com
Autor: Zoran Janković