Nil Gejmen: „Strah je divna stvar, ali u malim količinama“

Nil Gejmen – plodni autor, šampion kreativnosti, disciplinovani pisac, mag književnosti – jedan je od najvećih pripovedača našeg doba. U TED-u u Vankuveru 2014. godine, gostovao je na polutajnom događaju kasno u noć gde je pročitao priču o duhovima i izvanredni kratki esej pod nazivom  „Ghost in the Machine“, u kome je izneo svoja razmišljanja o tome zašto strašne priče imaju tako jak uticaj na nas. Potom, nakratko su usledila pitanja i odgovori pisca. Sa Gejmenovim dopuštenjem, pred nama je njegov interesantni tekst pun divnih misli.


 
„Zašto pričati strašne priče o duhovima? Zašto ih pisati i slušati? Zašto se prihvatiti takvog zadovoljstva i doći u dodir sa pričama koje nemaju drugu svrhu osim da zaplaše?
 
Ne znam. Ne baš. Treba se osvrnuti ka prošlosti. Imamo priče o duhovima iz drevnog Egipta, zatim, priče o duhovima u Starom pismu, klasične priče o duhovima iz Rima (zajedno sa vukodlacima, slučajevima opsednutosti demonskim silama i, naravno, sve više i više, vešticama). Pričamo jedni drugima od davnina priče o drugom, zagrobnom životu; priče koje uzburkavaju krv, što je najvažnije, podsećaju nas da živimo, i da je život sam po sebi nešto posebno, jedinstveno i značajno.
 
Strah je divna stvar, ali u malim količinama. Vozite se vozom punim duhova u dubokoj noći, znajući da će se na kraju otvoriti vrata i da ćete ponovo izaći na dnevnu svetlost. Uvek je utešno znati da ste i dalje ovde, i dalje na sigurnom, i da se u stvarnosti ništa strašno nije dogodilo. Lepo je ponovo osećati se kao dete, makar na kratko, i plašiti se – ne vlada, pravila, nevernosti ili bankara i dalekih ratova, već duhova i stvari koje ne postoje. I da postoje, ne mogu učiniti bilo šta što bi nam naudilo.
 
I ovo doba godine idealno je za proganjanje, jer čak i najobičnije stvari bacaju najuznemirujuće senke.
 
Stvari koje nas proganjaju mogu biti sitnice: veb-stranica, poruka govorne pošte, članak u novinama nekog engleskog pisca, sećanje na dugo i ogolelo drveće, krivudave staze i tamu tokom Noći veštica. Članka koji sadrži delove priče o duhovima i koga se, koliko god suludo zvučalo, niko ne seća osim tebe. A kada ga sledeći put potražiš, jednostavno je iščezao.“
 
Jedna od stvari koje čine Gejmenovu osećajnost tako jedinstvenom je ta što je jedini među savremenim piscima koji se ne plaše da istraže mračnije psihoemocionalne teme u „knjigama za decu“ – ove navodnike sam napisao u nameri da istaknem kako je Tolkin isticao da ne postoji pojava kao što je „pisanje za decu“, što je Moris Šendak takođe naglašavao a Gejmen primenjivao. Nakon čitanja, upitao sam Gejmena kakav on ima stav prema konstrukciji „literatura prilagođena za deci“ u kulturi i u svom radu:
 
„Kako bi priče imale efekta, bilo za decu ili za odrasle, potrebno je da ih uplaše. I to bi bila pobeda. Nema smisla vojevati nad zlom ako zlo nije strašno. “
 
Gejmen razmatra i stvari i pojave koje ga zastrašuju u današnjici. Njegov odgovor nije mogao biti dirljiviji:
 
„Duhovi današnjice koji me najviše prestravljuju zapravo su neistražene ideje koje nastavljaju da nas progone. To je poput osećaja kada želite da razgovarate s ljudima i pomislite: ’Ne znam da li je ono što govorite istina. Možda je to bila istina nekada davno. Ali više nije. I ne znate.  Progone vas mrtve ideje... gledate oko sebe i vidite gde se nalazite danas.’ Mislim da su to duhovi koji me najviše proganjaju.“
 
Autor: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Foto: ActuaLitté