Za razliku od većine mojih romana, „Noći u Rodanteu“ nisu inspirisali ljudi iz mog života. Samo su imena dva glavna lika iz knjige pozajmljena od stvarnih ljudi. Te godine, kada je moja tašta bila u poseti, pitala me je da li znam šta želim za Božić. „Ne“, odgovorio sam, „ne znam“, na šta je ona brzo odgovorila: „Pol i ja bismo voleli da se naša imena pojave u nekoj od tvojih knjiga“.
Stoga, imena glavnih likova su Pol i Ejdrijen, naravno, budući da su oni roditelji moje supruge. Želeo sam da ispričam priču u kojoj bi oni mogli da uživaju, ali sam morao da pazim i da ih ne uvredim.
Sad, kada kažem da na neki način ova priča oslikava vezu koju imamo moja žena i ja, ne mislim da se sve što se dešava u priči desilo i u stvarnom životu. Kao što sam radio i u prethodnim romanima, iskoristio sam stvarne događaje i izmenio ih da bih učinio priču što interesantnijom.
Dakle, po čemu priča o Polu i Ejdrijen nalikuje priči o mojoj ženi i meni?
Za početak, moja žena i ja smo se upoznali na isti način na koji su se upoznali Pol i Ejdrijen, s tim što smo se mi sreli tokom prolećnog raspusta. (Znam, znam... budite strpljivi, saslušajte me.) Oboje smo bili završne godine – ja na Univerzitetu Notr Dam, a Keti je bila na Univerzitetu Nju Hemšir, kao Pol i Ejdrijen, oboje smo otputovali u gradić na obali nadajući se odmoru kada smo se prvi put sreli. Osetio sam nešto nežno i veličanstveno u vezi sa Keti gotovo odmah, iako je Keti (kao i Ejdrijen) bila malo neodlučna da prizna svoje emocije prema meni.
Kao i Pol i Ejdrijen, imali smo puno toga zajedničkog – i Keti i ja smo bili srednja deca iz katoličkih familija, oboje smo imali starijeg brata i mlađu sestru, oboje smo studirali ekonomiju, i ironično, i moji i njeni roditelji slavili su godišnjicu 31. avgusta. Ali ono što me je najviše privuklo njoj bio je njen jednostavan, razuman pogled na svet, njeni pogledi na važnost porodice, njena veština da sluša, njen osmeh... (sve elemente poseduje i lik Ejdrijen). Dan nakon što smo se sreli, znao sam da želim da provedem ostatak života sa njom, jer sam čak tada znao da nikada neću naći nekoga s kim bih se tako savršeno uklopio (isto tako i Pol vidi Ejdrijen). Rekao sam joj kako se osećam. Kakva je bila njena reakcija kada sam joj rekao da ćemo se venčati jednog dana? Nasmejala se i predložila da naruči još jedno pivo.
Kao i Ejdrijen, nije verovala da je to moguće. Ali bilo je.
Kao Pol i Ejdrijen, mogli smo da budemo zajedno samo pet dana pre nego što bili primorani da se vratimo našim „drugim“ životima. I kao Pol i Ejdrijea, pisali smo pisma, i telefonirali smo jedno drugom u periodima kada smo bili razdvojeni. Pisao sam barem jednom dnevno, deleći sa njom svoje snove i nade. Pisao sam ljubavna pisma opisujući joj šta radim, i pisao sam pisma u kojima sam opisivao našu zajedničku budućnost. Neka od pisama koja su citirana u knjizi su delovi pisama koje sam slao Keti. I kao sa Polom i Ejdrijen, uprkos činjenici da nismo mogli da se viđamo, naša ljubav je rasla. Ljubav može doći u bilo kojoj dobi, u bilo kom trenu, i najčešće kada je najmanje očekujete.
Drugim rečima, za vas koji ne veruju da ljubav može brzo da procveta, kao što je procvetala za Pola i Ejdrijen, želim da vas uverim da može, i stvarna je kao ljubav koja se godinama gradi. A ako ne verujete da ljubav može postati jača i ako niste zajedno, može. Moja i Ketina ljubav je tako ojačala, i u braku smo od 1989.
Izvor: nicholassparks.com