Nikada to ne radite knjizi

Vi, naravno, volite knjige. Ali, da li ih volite površno ili u celosti?



Kada sam imala jedanaest godina, a moj brat trinaest, roditelji su nas odveli u Evropu. U hotelu  u Kopenhagenu, Kim je, kao što je to činio gotovo svake večeri od kad je naučio da čita, ostavio otvorenu knjigu na noćnom stočiću, okrenutu stranicama nadole. Sledećeg popodneva, knjiga je bila zatvorena, a između stranica na kojima je stao, pronašao je komad papira na kom je sobarica napisala:

GOSPODINE, NEMOJTE TO NIKADA DA RADITE KNJIZI.

Moj brat je bio zapanjen. Kako je moguće da je on – toliko posvećen čitalac, koji je svake večeri, u internatu, krišom uzimao knjigu i baterijsku lampu, kako bi čitao ispod pokrivača, nakon što se ugase svetla, a što se kažnjavalo batinama – žigosan kao neko ko ne voli knjige? I ja sam bila zapanjena kao i on. Nisam mogla da zamislim porodicu koja više voli knjige od nas Fedimana. Ipak, svi bi mi, osim moje majke, u očima mlade danske sobarice bili krivi za strašnu zloupotrebu knjiga.

U narednih trideset godina shvatila sam da kao što postoji više načina da se voli osoba, tako postoji i više načina da se voli knjiga. Sobarica je površno volela knjige. Fizički oblik knjige je njoj bio svet, oblik neodvojiv od sadržaja; njena dužnost ljubitelja čitanja bila je vid platonskog obožavanja, plemenit, ali loš pokušaj da zauvek sačuva čisto i savršeno stanje u kakvom je knjiga bila u prodavnici. Porodica Fediman je verovala u istinsku ljubav prema knjizi. Za nas, reči knjiga su bile svete, ali papir, krpa, karton, lepak, konac i mastilo od kojih su bile sačinjene, bile su samo oruđe, i nije bilo svetogrđe tretirati ih na loš način, kako su diktirale želje i praktičnost. Istrošena knjiga nije bila znak nepoštovanja, već intimnosti.

Hiler Belok, koji je površno voleo knjige, napisao je:

Dete! ne bacaj ovu knjigu;
Uzdrži se od nečasnog zadovoljstva
Isecanja svih slika!
Sačuvaj je kao svoje glavno blago.

Šta bi Belok mislio o mom ocu, koji je, da bi smanjio težinu knjiga koje je čitao u avionima, kidao poglavlja koja je završio i bacao ih u smeće? Šta bi mislio o mom mužu koji čita u sauni, gde stranice oparene toplinom opadaju kao latice u oluji? Šta bi mislio (ovde besramno pokušavam da napravim vezu sa mojom porodicom) o Tomasu Džefersonu, koji je presekao neprocenjivo prvo izdanje Plutarhovih dela na grčkom jeziku, iz 1572. godine, kako bi stranice isprepleo sa engleskim prevodom? Ili o mom bivšem uredniku Bajronu Dobelu, koji je, istražujući članak o Grand Touru, čitavu noć čitao šest delova Bozvelovih dnevnika i, kako sam kaže, „usisavao ih poput džinovskog mungosa“? Bajron mi je rekao: „Nisam pazio na stanje tih dnevnika. Da bih stigao tamo gde sam morao da stignem, podvlačio sam stranice, pisao na njima, cepao ih, bacao, trgao na komade i sa njima radio ono o čemu ne možemo javno da pričamo.“



Bajron voli knjige. Zaista ih voli. Kao i moj muž, nepopravljivi savijač korica, kome je cimer jednom rekao: „Džordže, ako ikad saviješ korice neke od mojih knjiga, želim da znaš da je to isto kao da si mi iščupao srce.“ Voli ih i Kim, koji mi kaže da se, uprkos iskustvu u Kopenhagenu, na njegovom noćnom ormarić trenutno nalaze tri otvorene knjige, okrenute stranicama nadole. „Spremne su da ih pokupim u sekundi“, objašnjava. „Da biste koristili analogiju elektronike, zatvaranje knjige sa obeleživačem je kao da ste pritisli dugme stop, a kada ostavite knjigu okrenutu nadole, pritisnuli ste pauzu.“ Priznajem da obeležavam knjige bez srama, ponekad savijam korice, ponekad počinim još veći greh od pravljenja ušiju na stranicama. (Ovde uspevam da istovremeno budem i nasilna i kompulsivna: gornji ćošak savijam da bih obeležila stranicu, a donji ćošak da bih pronašla odlomke koje želim da pomenem u svojoj knjizi.)

Svi koji površno vole knjige pritiskaju stop. Moja tetka Kerol – koja će verovatno tvrditi da nismo u srodstvu, kada sazna kako postupam sa svojim knjigama – horizontalno okreće reprodukcije Odubon slika, kako bi označila tačan odlomak do kog je stigla. Ako je obojena strana okrenuta nagore, čitala je levu stranu; a ako je okrenuta nadole, čitala je desnu. Moj kolega sa fakulteta, pravnik, koristi svoje vizitkarte, prezirući srebrne Tifani obeleživače koje koristi njegova žena, jer su nekoliko mikrona deblji i mogu ostaviti mali otisak. Drugi kolega, istoričar umetnosti, voli da koristi karte pariskog metroa ili „štampane račune za kreditne kartice – ali samo u knjigama koje se bave kritikom umetnosti, čiju pretencioznost želim da skrnavim nečim zaista bezobraznim i novčanim. Nikada ih ne bih koristio u knjigama fikcije ili poezije, jer su te knjige zaista svete.“

Čitaoci koji površno vole knjige, uvek uklanjaju obeleživače kada završe čitanje; čitaoci koji istinski vole knjige će najverovatnije ostaviti romantične podsetnike, često trodimenzionalne i neuredne. Knjiga „Birds of Yosemite and the East Slope“, primerak koji pripada mojoj prijateljici, sadrži perje sove i vrh repa veverice, dokaz zločina koji se dogodio u blizini planinskog prevoja Tioga. Književna kritičarka koju poznajem je sa sobom, na putovanje kroz Jukatan, ponela „The Collected Stories and Poems“ Edgara Alana Poa, i kad god bi na knjigu sletela zanimljiva buba, ona bi zatvorila korice. Napravila je toliki insektarijum, da se plašila da Po neće proći carinu. (Prošao je.)

Najstalnije, a samim tim i najstrašnije – kako bi rekli oni koji površno vole knjige – što se može ostaviti u knjizi jesu sopstvene reči.
 

***

Problem kada istinski volimo knjige jeste taj što ih volimo do najsitnijih detalja. Moj brat čuva svoju raspadnutu kopiju „Golden Guide to Birds“ u plastičnoj kesi. „Sastoji se od više desetina zasebnih delova“, kaže Kim, „i nemoguće ju je čitati. Kada je uzmem, deo o belim čapljama odmah ispadne. Ali ako kupim novu, beleška koju sam napisao kad sam video svog prvog labuda trubača ne bi bila tamo. Takođe, ne želim da priznam da se promenilo toliko imena za vrste. Da kupim novo izdanje, osećao bih se kao da varam svog starog prijatelja žutosmeđeg detlića, koji je podeljen u tri različite vrste.“

Osam hiljada knjiga, uglavnom dela filozofije, mog prijatelja Klarka nikada neće doživeti istu sudbinu kao „Golden Guide to Birds“. U stvari, sama priča o Kimovoj knjizi kod njega može da izazove nervni napad. Klark, investicioni analitičar, svojoj ženi ne dozvoljava da podigne roletne dok sunce ne zađe, kako korice ne bi izbledele. Kupuje najmanje dve primerka svojih omiljenih knjiga, tako da je samo jedna knjiga izložena stresu okretanja stranica. Kada je njegova tašta, dok je bila u poseti, slučajno uzela knjigu sa police, Klark ju je pratio po stanu kako bi se uverio da sa knjigom ne radi ništa nečuveno – poput okretanja otvorene knjige stranicama nadole.

Ovo znam o Klarku, jer kada je Džordž bio kod njega prošle nedelje i razgovarao sa Klarkovom suprugom, hvatao je beleške na prvoj strani romana „Don’t Stop the Carnival“ autora Hermana Vouka, koju je slučajno imao u rancu. Iscepao je stranicu i dao mi je.
 
Autor: En Fediman
Izvor: slate.com
Prevod: Lidija Janjić