Nečujna porodična drama – prikaz romana „Dobrodošla u Ameriku“

„Dobrodošla u Ameriku“ je tužni lament, priča o porodici u tihoj krizi o kojoj priča jedanaestogodišnja devojčica koja je rešila da prestane da govori. Odbijanje interakcije sa drugim ljudima joj je izgleda nasledno: njen brat je ekserima zakucao vrata i urinira u flaše da bi mogao bez uznemiravanja da ostane u svojoj sobi, sam sa svojom muzikom. Otac im je umro, kako kasnije saznajemo, ali tuga je samo delimičan razlog za ovakvo ponašanje dece. Postepeno sklapamo sliku o njihovim životima kroz seriju epizodnih fragmenata iz prošlosti porodice koja dovodi do sadašnjeg trenutka.

„Dobrodošla u Ameriku“ je drugi roman Linde Bustrem Knausgor. Prvi put je objavljen 2016. u Švedskoj, gde je dobio pohvale za lepotu proze i našao se u trci za prestižnu švedsku nagradu Avgust. Knjiga je dosad prevedena na deset jezika.

U intervjuu sa Adamom Dalvom za Publishers Weekly, Bustrem Knausgor pominje da švedski kritičari opisuju knjigu kao kamernu predstavu. Opis je prikladan. Stan u Stokholmu gde dvoje dece živi sa majkom je glavno mesto radnje za bliske interakcije ove male postave likova. Nema poglavlja, proza besprekorno teče kroz devojčicine neizgovorene reči. Detalji iz svakodnevnog života i kućni poslovi temeljno su opisani. Spoljni svet se pojavljuje retko, na primer, kada u školi izbije požar, događaj koji je prekretnica u priči. Naslov knjige nagoveštava šire geopolitičke probleme, ali zapravo se odnosi na ulogu koju je majka dece odigrala kao „srušeni Kip slobode koji dočekuje imigrante u Ameriku.“

Fino podešena lestvica romana omogućuje Bustrem Knausgorovoj da pažljivo razvije šemu zamršenih konflikata i kontrasta. „Mi smo porodica svetlosti“, kaže majka dece, iako unutrašnja tama preti da ih sve proguta. Ona je prelepa glumica, živahna i puna radosti, ali je takođe na momente sklona očajanju. Dok posmatramo prijateljstva i lepe trenutke u kojima je devojčica uživala u haotičnoj kući, ispunjenoj smehom i igrama, istovremeno smo svesni straha koji prožima, kako njenog oca, tako i brata, i uznemirujućeg osećaja uređenosti koji je imala u domovima drugih ljudi. Iako živi sa bratom koji može da radi šta želi, ipak nekako ne zna šta ona sama želi. „Samo je stvar u tome da mi je volja tako slaba da ne dolazi do izražaja. Kada bih postavila sebi pitanja o sopstvenom životu, ne bih umela da odgovorim na njih.“

Devojčicina nečujna pasivnost i nesiguran osećaj sopstva prožimaju roman, tako da nije nikakvo iznenađenje kada tek pred kraj knjige saznajemo da se zove Elen. U jednom trenutku se pita da li je njena odluka da ćuti nasledna. „U mojoj porodici nasleđe je snažno. Neumoljivo.“ Ali možda ne sa majčine strane. „Mogla sam da postanem nalik njoj. Neprijatno nalik njoj, koja dopadljiv izgled smatra svojim pravom. Ali meni je nešto nedostajalo.“

Prisustvo njenog oca je konstantno i kao utvara se provlači kroz celu knjigu. Pojavljuje se kao duh pored nje i puni joj glavu sećanjima na strepnju zbog njegove bolesti, njegovih raspoloženja koja su se brzo menjala, pijanstva, besa i očajanja. Seća se kada ga je sama posetila u bolnici, dok je majka čekala napolju. I seća se neverovatnog mira koji je osetila kada je prvi put bio zatvoren. U isprepletanim nitima svetlosti i tame, ima i tragova lepih sećanja, naročito trenutaka koje su proveli u kolibi pored jezera. „Najviše sam volela da tako zamišljam svog tatu. Kraj brodića. Dok ribari. U tome se bio usavršio. Dok je ostalo bilo toliko haotično. I zastrašujuće.“

Elen se seća da se molila da joj otac umre – ovaj čin naziva svojom prvom saradnjom sa Bogom. Kasnije traži od Boga da i nju pusti da umre i da joj majka bude bezbedna i srećna. Očeva smrt je uticala na majku i brata, ali za Elen je bila bezbolna, ili bar tako piše. Ipak ,uprkos olašanju što ga više nema – čak ga opisuje kao ushićenje – ne može da se oslobodi osećaja da se porodica raspada sada kada je mrtav. A niko ne zna da je ona odgovorna za njegovu smrt.

Devojčica se pita zašto je odlučila da prestane da govori; da li je to bila želja da prestane da raste, da ostane kakva jeste? Da li je to bilo da bi kaznila majku kojoj se divila? Nekada je lagala, pa je možda ovo nemo postojanje bilo način da živi istinu? „Govorila sam stvari koje nisu istina. Govorila sam da je sunce izašlo kada je padala kiša.“ Njeno ćutanje je neka vrsta odbrane, način zaštite sebe, pre nego bekstvo. „Nikada ne želite da vidite svoje želje ostvarene. To remeti red. Onaj red koji zapravo želite. U stvari priželjkujete da se razočarate.“

Razmišlja o odnosu koji ima sa majkom i bratom i primetno je svesna njegovih vrlina, kao i slabosti. „Kao da je mir koji sam ponekad uspevala da osetim kod kuće zavisio od mreže razumevanja i dobre volje, isprepletene toliko gusto da niko nije želeo da krši poredak koji se podrazumeva. Svako je morao da joj se prilagođava, u suprotnom bi se pokidala.“ Svi imaju svoju ulogu, ali ona zna da njeno ćutanje razapinje porodicu do tačke pucanja.

Bustrem Knausgorino pažljivo istraživanje mentalne bolesti je suzdržano i u potpunosti lišeno sentimentalnosti. Ona ne sudi svojim likovima čiji nam bol otkriva kroz Elenina razmišljanja. Njena proza je nenametljiva u svojoj jednostavnosti i minimalizmu. Rezultat je snažan i liričan.

Autor: Debora Bragan-Tarner
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Borivoje Dožudić