Ne postoji čarobni štapić kojim ćemo naterati muškarce da čitaju

Posmatrajte gomilu podataka dovoljno dugo i pred očima će početi da vam se ukazuje priča. Ponekad je reč o distopiji, ponekad je to početak postapokaliptičkog horora, ali u ovom slučaju u pitanju je priča o jednoj disfunkcionalnoj vezi. Radi se o vezi koja ima ružan kraj zato što je upravo tako i počela: od samog starta imali smo posla sa neuravnoteženim odnosom snaga, a u ovom trenutku nijedna od strana verovatno ne želi, niti je u stanju, da izgladi odnose.



Govorim o vezi između mlađih muškaraca i knjiga. Muškarci, ispostavilo se, čitaju manje od žena, a – i ovo je veoma važno – izdavačka industrija čini sve što je u njenoj moći da udovolji upravo tom delu populacije. Izdavačke kuće, čiji su vlasnici muškarci, daju neuporedivo više prostora piscima muškog pola, kako bi pisali knjige koje će na kraju uređivati i kritikovati muškarci. U ovoj vezi, jedna strana pokušava sve što može – menja se, upropašćava svoju budućnost – dok predmet njene naklonosti radije igra video-igrice. Lana del Rej je takvoj tužnoj situaciji posvetila čitavu jednu pesmu.

Ijan Mekjuan je jednom prilikom izjavio da će roman biti mrtav kada žene prestanu da čitaju i, koliko god mi bilo mrsko da se slažem sa njim, činjenice mi govore da je bio u pravu. Studija za studijom pokazuje da žene čitaju više od muškaraca. Istraživanje čitalačkih navika koje je 2002. godine sprovela američka Nacionalna fondacija za umetnost pokazalo je da se do tog trenutka punih 20 godina održavala stabilna prednost od 10 do 13 procenata u korist žena. Novije studije nam govore isto: muškarci u proseku odvajaju znatno manje vremena za čitanje.

Ovakve studije, naravno, imaju i svojih mana. Jedna od njih je to što ne zalaze dovoljno u detalje kako bi nam dale prostora za dodatnu analizu. Znamo, recimo, da stariji ljudi čitaju više od mlađih, ali da li mlađi muškarci, tema ovog članka, zaista predstavljaju toliki problem?

Anegdotski dokazi kažu: da.

Mnogi mladi muškarci pročitali su „Klanicu pet“, „Paranoju u Las Vegasu“, „Na putu“, i to je, otprilike, bilo to. Zatim su delimično ili u potpunosti prestali da čitaju. Tokom protekle dve decenije, „Dvanaest pravila za život“ je bila jedina knjiga iza čijeg velikog uspeha je stajalo interesovanje mladih muškaraca. Kakva sramota za ceo moj pol.

U međuvremenu, „Sumrak“ i „Pedeset nijansi sive“ su zahvaljujući ženama postali globalni fenomen. Izdavač „Pedeset nijansi“ je, kako bi proslavio, podelio bonuse svim zaposlenima. Elena Ferante i Sali Runi svoj zvezdani status duguju armiji odanih čitateljki, a istim putem krenule su i Otesa Mošfeg, Hana Džejmison, Selest Ing, Rejčel Kask i Sofi Mekintoš.

Nameće se pitanje: kako je do toga došlo? Sem Kouplend, agent i jedan od direktora u eminentnoj književnoj agenciji Rodžers, Kolridž i Vajt, objašnjava: „Ne znamo tačno zašto, ali možemo se usuditi da nagađamo. Pre dvadeset godina postojale su knjige čija su ciljna grupa bili isključivo muškarci, od fudbalskih huligana do onih sa prefinjenim ukusom, ali to tržište je presušilo. Možda je problem u tome što objavljujemo pogrešne knjige? Izdavačkom industrijom dominiraju žene i možda jednostavno ne objavljujemo knjige koje bi interesovale muškarce.“

Američka kritičarka Džesa Krispin se slaže. „Čini se da su poslednjih godina mejnstrim fikcijom zavladale žene“, kaže ona. „Sada kada je Dejvid Foster Volas umro, Džonatan Frenzen počeo da piše o pticama, a Džefri Judžinidis konačno usporio tempo, velika muška imena su se izgubila. Karl Uve Knausgor popularan je u Americi samo u određenim krugovima, na istočnoj i zapadnoj obali, a izdavači već godinama bezupešno pokušavaju da od Bena Lernera naprave zvezdu, iako i on privlači sličnu publiku.“

Kouplend kao mogućnost navodi i to da muškarci jednostavno biraju da svoje slobodno vreme iskoriste na drugi način. Očigledno je da su video-igre veoma popularne, ali razlika od 10 procenata je postojala i pre njihove pojave. Druga mogućnost je sport, ali utakmica ili dve nedeljno ne zahtevaju toliko vremena da bi se neko potpuno odrekao čitanja.

Krispin pak ističe da, za razliku od muškaraca, žene uspevaju da pronađu načine da neguju i promovišu kulturu čitanja. „Žene formiraju čitalačke grupe, otvaraju na Instagramu naloge posvećene knjigama i slično“, navodi ona. „Na sastanaku moje čitalačke grupe jednom prilikom se pojavio i jedan muškarac. Bilo je jasno da se oseća izuzetno neugodno, verovatno zato što nije očekivao da će biti jedini muškarac u grupi. Sve vreme je ćutao, a posle toga se više nije pojavljivao.“

Dodajmo svemu tome i važne institucije poput čitalačkih klubova Opre Vinfri, Ris Viderspun ili Gupa, koji svojom podrškom od autora mogu napraviti zvezdu. Oni uglavnom promovišu nekoliko specifičnih tipova literature: recimo, malo je verovatno da će Viderspun preporučiti novu knjigu Denisa Kupera. Ne postoji muški ekvivalent Ris Viderspun, a sasvim je moguće da i nema poznatih muškaraca koji bi bili zainteresovani za tako nešto. Voditelj Džo Rogan najčešće preporučuje knjige o samopomoći ili filozofiji iz marihuanom zadimljenih studentskih spavaonica, Pjudipajeva prva i jedina preporuka bi najverovatnije bila knjiga koju je izvesni nemački političar napisao u zatvoru, a, iako nemam konkretnih dokaza za to, prilično sam siguran da Logan Pol ne ume da čita.

Kouplend je samo donekle u pravu kada kaže da izdavačkom industrijom dominiraju žene. Dominiraju, ali samo ako gledate sirovu statistiku. „Na samom vrhu se“, priznaje on, „obično nalaze muškarci“. Izgleda da su žene te koje u izdavaštvu obavljaju najveći deo posla – kao urednici, stručnjaci za marketing, agenti – ali upravne pozicije su rezervisane za muškarce. Drugim rečima, „stakleni plafon“ je visok, ali ipak postoji.

Muškarci u vrhu uglavnom pripadaju starijoj generaciji i, u najmanju ruku, višoj srednjoj klasi. Ako se uopšte mešaju u ono što njihova kuća izdaje, najverovatnije su zainteresovani za ozbiljniju književnu fikciju i prestižnu publicistiku. Moguće je da imaju nekakvu predstavu o tome šta čitaju manje rafinirani muškarci njihovih godina (knjige o Drugom svetskom ratu i biografije sportista), ali veoma je mala verovatnoća da znaju išta o interesovanjima muškaraca koji su nekoliko generacija mlađi od njih. Žene koje zapošljavaju trude se da objavljuju knjige namenjene svima, ali budući da – kako studije kažu – većina nas čita knjige autora svog pola, postavlja se pitanje koliko se i one same zanimaju za literaturu koju nude muškarcima.

Kako bi uopšte 2020. godine trebalo da izgleda knjiga namenjena mlađem muškarcu (recimo između 18 i 40 godina)? Šta ponuditi segmentu društva u kome su zastupljeni različiti tipovi muškaraca – od osetljivih šmokljana do troglodita koji su ubeđeni da je i brisanje zadnjice „gej“? Džesa Krispin kao rešenje predlaže knjige Lorana Binea i Viržini Depant. Bineov roman „HHhH“ je istovremeno i uzbudljiva priča o atentatu na visokorangiranog esesovca, koji je manje-više samostalno izmislio holokaust, i priča o pisanju priče. U trotomnom serijalu „Vernon Subuteks“ Viržini Depent piše o vlasniku propale prodavnice ploča koji odjednom postaje vlasnik traženih poslednjih snimaka nedavno preminule rok zvezde. Prvi deo serijala bio je nominovan za Bukerovu nagradu.

Moja preporuka bio bi roman „Čeri“ Nika Vokera, priča o ratu i drogi – temama koje, čini se, zanimaju većinu muškaraca – ali napisana toliko uverljivo da ja i danas, dve godine kasnije, ne mogu da izbacim iz glave opis prizora nastalog posle detonacije improvizovane eksplozivne naprave.

Nijedna od ovih knjiga nije imala naročit marketing, niti je iza njih stajao ozbiljan pi-ar tim – iako su „HHhH“ i „Čeri“ dobili filmske adaptacije – tako da je malo verovatno da će ih pronaći publika izvan krugova pasioniranih čitalaca. „U poslednje vreme imam utisak da izdavači više ne umeju da pronađu publiku izvan krugova vinopija iz finih predgrađa“, kaže Krispin. „Od svih nas se očekuje da čitamo Sali Runi. Slušajte, da sam muškarac, čitanje Sali Runi bi i mene nateralo da se zapitam da li ću ikada ponovo otvoriti knjigu koju je napisala neka žena.“

Što nas dovodi do druge strane problema: samih muškaraca. Već ste to čuli, ali ipak vredi ponoviti: pravite užasnu grešku ako ne čitate knjige čiji su autori žene. Da, svaki rod, pol, rasa i starosna grupa obično čitaju knjige onih koji su im najsličniji, i bilo bi baš lepo kada bismo svi bili spremni da proširimo horizonte, ali činjenica da muškarci ne čitaju knjige ženskih autora pravi veliki problem izdavačkoj industriji, a najviše škodi njima samima. Izdavačka industrija je konzervativna; Natali Ola u knjizi „Ukradi koliko možeš“ kaže da je izdavaštvo „prihvatilo svoju sudbinu marginalnog entiteta čija je dužnost da služi mirnom, prefinjenom senzibilitetu pripadnika srednje klase.“

Momci, nema nikakvog razloga da i vi budete konzervativni. Oterajte sve dovraga i kupite nešto što vam izgleda kul u piramidi izloženih knjiga u knjižari. Čitajte Runi, baš me briga. Čitajte neobična i sjajna izdanja malih izdavača, čiji su autori ljudi koji preživljavaju radeći redovan posao. Čitajte sve dok ne poželite da i sami pišete – što se, verujte, događa – a onda pišite muške knjige za muškarce, knjige koje oni traže, ali ne pronalaze u trenutnoj ponudi.
 

Autor: Garet Votkins
Izvor: melmagazine.com
Prevod: Jelena Tanasković