Nauka je objasnila zašto uživamo u mirisu starih knjiga

Džud Stjuart raščlanjuje hemijske reakcije koje stoje iza olfaktorne bibliomanije. U suvoparnom i ustajalom mirisu starih knjiga kriju se velika prostranstva. U njemu ćete svakako prepoznati tragove putovanja kroz vreme, ali i visine dometa raznoraznih ideja. Ponekad će vas sjajna knjiga dovesti do cilja, a često u tome neće uspeti. Jer katkad knjige ne uspevaju da vas vinu dovoljno visoko.



U mirisu starih knjiga takođe ćete nanjušiti i geografsku razdaljinu. Zamislite sve te kartonske kutije koje su potrebne kako bi se spakovale knjige u nekom skladištu, tumbanje paketa tokom transporta do finalne destinacije, ili vreme koje knjiga provede uz svog vlasnika i sva seljakanja dok je isto to vreme nagriza. Knjigoljupci koji ovaj miris smatraju opojnim, vrlo su svesni činjenice koliko blesavo, koliko potpuno kontradiktorno može biti ljubav prema ovom mirisu.

U staroj knjizi mogu se otkriti dašci razlaganja i priziva. Duhovi, kao i mirisi, sastoje se od čestica, koje formiraju levitirajuću oblačastu tvorevinu koja je za nijansu gušća od vazduha koji je okružuje. Bestelesne reči pisaca, bilo živih ili pokojnih, u knjigama pronalaze dom.

Prijatne note koje miris stare knjige u sebi krije ukazuju na elemente miroljubive civilizacije: dobro očuvan drveni nameštaj, obeleživač za knjige napravljen od kože, sveže otvorena kutija duvana, proprženi bademi sa aromom vanile, čaj, presovano cveće, toplota pećnice, sveće i iskorišćene šibice, talog prašine. Sve to nagoveštava savršen mir, spokoj i razvučene sate provedene u čitanju.

Ovaj intimni miris nije nužno malih razmera. Dovoljno je da prepoznate miris u samo jednoj staroj knjizi, dok brzo prelećete preko stranica a čulom mirisa upijate opojni povetarac. Ali često ćete ga pronaći i u prodavnicama antikvarnih knjiga i javnim bibliotekama. Toliko snažan i opojan miris starih knjiga može u mašti prizvati miris šume: drevan i druidski, koji odiše notom koja stvara jedinstvenu atmosferu – atmosferu zaboravljenog iskonskog doma.



Miris starih knjiga potiče od njihovog sporog hemijskog razgrađivanja. Papir je glavna komponenta, a papir potiče od biljaka. Međutim, materijali od kojih su se pravile knjige menjali su se vekovima – a te promene naizmenično su uticale na miris određenih generacija knjiga. Pre 1845. godine papir za knjige pravljen je od pamuka i lanene tkanine. Ove biljke sadrže visok procenat celuloze, polimera koji utiče na tvrdoću biljaka. Celuloza godinama zadržava hemijsku stabilnost u papiru, za razliku od lignina, još jednog biljnog polimera koji se često nalazi u papiru.

Četrdesete godine 19. veka donele su novinu u procesu manufakture papira, uvevši u upotrebu vlakna od drvene srži. Takav papir bio je manje izdržljiv od onog napravljenog od pamuka ili lana, ali je zato bilo mnogo lakše praviti veće i jeftinije količine. On sadrži visok nivo lignina, osim ukoliko se ne radi o finijem papiru koji ima niži nivo lignina od novinskog papira. Lignin koji se nalazi u drveću vezuje vlakna celuloze, što drveću daje bolju potporu – osobinu koja je veoma poželjna u knjigovezačkom zanatu. Ono što prvobitni knjigovesci nisu znali naučiće se s vremenom: lignin ima snažno dejstvo tokom života same biljke, ali je sklon divljem i destruktivnom procesu razlaganja nakon „smrti“ biljke. Kako se lignin oksidizuje, tako se razlaže na kiseline koje nagrizaju celulozu u papiru i utiču na to da stranice požute. Svi ovi stupnjevi raspadanja za sobom ostavljaju isparljiva organska jedinjenja (volatile organic compounds – skraćeno VOC) koja starim knjigama daju karakterističan miris. Sedamdesetih godina prošlog veka u izdavačku delatnost je uvedena upotreba papira koji u sebi ne sadrži kiseline, čime je uklonjen veći deo lignina, zbog čega se moderne knjige sporije raspadaju. Ipak, čak i uz odsustvo lignina, celuloza se naposletku razgrađuje i ispušta određene mirise.



Miris knjiga se nadopunjuje mirisom prostorija u kojima obitavaju, ali i mirisom čitalaca koji ih poseduju. Miris knjiga odražava ambijent u kom su boravile: ukoliko je taj prostor prilično vlažan, ispunjen dimom cigareta, osunčan ili nema kontrolisane uslove. Ukoliko se desi da je neki od tih prostora čuven, poput biblioteke Wren u okviru Katedrale Svetog Pavla u Londonu, onda se sam miris može posmatrati kao opipljiv deo nasleđa lokaliteta. Analizom VOC-ova koji isparavaju iz knjiga, istraživači mogu da odrede od kojih je materijala knjiga napravljena, da tačno utvrde njenu starost i da li su u toku procesi sa užasnim posledicama koji bi konzervatori mogli da zaustave ili preokrenu.

I nove-novcijate knjige imaju specifičan miris, premda manje jedinstven. U savremenoj proizvodnji papira koriste se hemikalije poput natrijum-hidroksida (ili „kaustična soda“) kako bi se pojačala pH vrednost i udebljala vlakna. Ta vlakna se često izbeljuju vodonik-perokisdom, potom mešaju sa ogromnim količinama vode koja sadrži alkil-ketene, organska jedinjenja koje papir čini vodootpornijim. Ove hemikalije se razgrađuju u različitim stupnjevima, naizmenično oslobađajući različite mirisne note. Razni tipovi mastila i lepkova koji se koriste pri uvezivanju knjiga, doprinose na isti način. Čim se neki predmet napravi, što podrazumeva i knjige, on počinje da se razlaže – što je rezultat hemijskih procesa koje možemo da nanjušimo.

---

Iz knjige „Revelations in Air“ (Otkrovenja iz vazduha), Džud Stjuart, Penguin Books, LLC. Copyright © 2021 by Jude Stewart

Autor: Džud Stjuart
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Unsplash