Čitanje klasika je kao ustajanje u 6 ujutru da biste otišli na trčanje. Dela klasične književnosti imaju svoju vernu publiku, ali broj onih koji uživa u njima nije veliki. Većina nas želi da može da kaže da ih čita; neki ponekad eksperimentišu sa njima, ali većina zaista ne uživa u tome.
U potrazi za onim klasicima u kojima čitaoci najviše uživaju, uronio sam u podatke koje pruža portal Gudrids kako bih otkrio najvoljenija i najomraženija dela.
Evo liste 10 najvoljenijih klasika:
Sve navedene knjige su „izvrsni romani“. Sigurno ih ne bi čitali na stotine i hiljade puta da to nije slučaj. Ipak, knjigu možemo nazvati „izvrsnom“ čak i ako prepoznamo to da mnogi čitaoci u njoj neće uživati.
Ocene knjiga su bitne zato što je čitanje knjiga koje volite beg u ljubav prema ovaj aktivnosti, dok je čitanje knjiga koje mrzite put ka životu lišenog čitanja. Ljude često odbija proces čitanja zato što su terani da čitaju knjige koje ne vole, bilo u školi ili zato što internet, ili prijatelji, čine da neke knjige budu označene kao obavezno štivo.
U suštini, potraga za knjigom koju ćete voleti je kao predviđanje vremenske prognoze. Koja li će, od svih dostupnih knjiga na svetu, biti ta koju ćete najverovatnije zavoleti. Kada neko razmišlja o tome da delo klasične literature uvrsti u program školske lektire ili preporuči je prijatelju, ne treba da misli na to koliko je sam uživao u njoj ili o njenoj književnoj vrednosti, već da na osnovu svih dostupnih informacija utvrdi koja je verovatnoća da će se datoj osobi knjiga dopasti.
Zamisao nije da se čitanje klasika zameni romanima koji su lagani, kratki i zabavni, već da se dobrim romanima pripiše određena težina u kojima će i prosečan čitalac moći da uživa. To ne znači da u učionicama „Mobi Dika“ treba zameniti „Da Vinčijevim kodom“, ali možda „
Majstorom i Margaritom“ ili „Braćom Karamazovim“, knjigama u kojima je izvesnije da će veći broj čitalaca uživati.
Podaci jasno ukuzaju na činjenično stanje. Ljudi preziru „Skarletno slovo“. Ne bi me čudilo da saznam da postoji na hiljade ljudi čija je averzija prema čitanju prouzrokovana školskim zadatkom čitanja „Skarletnog slova“ ili „Srca tame“, umesto da su imali „Istočno od raja“ ili „
Ubiti pticu rugalicu“.
Takođe, ono što podaci pokazuju su interesantni kulturološki trendovi. Prvi klasik u književnosti je „Don Kihot“ koji je objavljen 1615. godine, dok je sledeći – „Robinzon Kruso“ – izašao više od 100 godina kasnije, 1719. godine. Tridesetih godina 20. veka objavljen je znatno manji broj klasika nego tokom susednih dekada, skoro pa sigurno kao rezultat Velike depresije i Drugog svetskog rata.
Dva autora koja su nam podarila najveći broj klasičnih dela su britanski dvojac Džejn Ostin, sa 6, i Čarls Dikens, sa 5 klasičnih dela, iza kojih slede američki dvojac Ernest Hemingvej i Džon Stajnbek, sa po 4 klasika svaki. Ovi podaci ukazuju na britanski uticaj tokom najvećeg uspona kraljevstva ali i evoluciju američke kulturološke hegemonije. Činjenica da su dela nekog autora svrstana u klasike, ne podrazumeva to da će njegove knjige biti univerzalno voljene; ocene Dikensovih dela spadaju pod prosek, Hemingveja mrze uzduž i popreko, dok se Stajnbek, ako izuzmemo „Istočno od raja“, takođe ne kotira dobro. Džejn Ostin je jedinstvena po tome što je jedini autor čijih više klasičnih dela zaista vole skoro svi čitaoci.
Izvor: danfrank.ca
Prevod: Aleksandra Branković