Nagrada „Isidora Sekulić“ dodeljena Ðorđu Milosavljeviću
U Skupštini grada je, u četvtrak, 10. juna, Laguninom piscu Ðorđu Milosavljeviću za roman „Ðavo i mala gospođa“ svečano uručena književna nagrada „Isidora Sekulić“ za najbolju knjigu 2009. godine. Priznanje koje čine plaketa, povelja i trista hiljada dinara uručila je predsednica žirija Dubravka Popović-Srdanović.
Potpredsednik Fonda Isidora Sekulić Srba Ignjatović podsetio je prisutne da je Isidora Sekulić veliko ime srpske književnosti i da je u svojoj prozi omiljena i dan-danas.
„Kultura je kosmopolitska ideja Isidore Sekulić, a savremeni pisci moraju da klasike književnosti uzimaju kao reper za svoja buduća dela“, dodao je Ignjatović.
Nagrada „Isidora Sekulić“ prvi put je dodeljena 1969. godine, a ustanovila ju je opština Savski venac.
Ðorđe Milosavljević, laureat za 2009. godinu, prisutnima se obratio rečima: „Ova nagrada je najznačajnije priznanje koje sam za svoj rad ikada primio, i to zbog najmanje dva razloga. Pre svega, ovaj trenutak i ova nagrada za mene predstavljaju srećan raslet jedne književne, ali i životne avanture, započete pre skoro pet godina, sa prvim stranicama romana ‘Ðavo i mala gospođa’. Avantura je počela neizvesno i trajala je dugo; dobro se sećam trenutka kada sam, napisavši polovinu rukopisa, pomislio kako sam konačno prešao ‘tačku bez povratka’, na kojoj je obala ka kojoj plovite bliža od obale sa koje ste krenuli. Ova nagrada, dakle, znači da sam do te druge obale konačno stigao i sad najzad mogu da budem siguran kako je moja avantura vredela preduzimanja.
Moj drugi razlog tiče se pitanja identiteta. Pišući roman ‘Ðavo i moja gospođa’ pričom sam se bavio iz perspektive junaka Jeremije Miloševića. On je mlad čovek, mnogo mlađi nego što sam ja danas – ali nas dvojica imamo bar jednu zajedničku osobinu. Obojica smo, naime, svako iz svojih razloga, bili zapitani nad sopstvenim identitetom.
Jeremija Milošević nije bio siguran da li je bedelus kragujevačkog liceja, pobunjenik koga su prozvali ‘đačkim mesijom’, neuspeli vojnik iz knjaževe garde, ili pak sam Psoglavi? Moje dileme, na sreću, nisu bile toliko dramatične – baveći se pisanjem, bio sam filmski scenarista i reditelj, dramski pisac, strip scenarista, a povremeno i kritičar i novinar.
Na kraju romana, moj glavni junak Jeremija Milošević postaje svestan ko zaista jeste – a to dragoceno otkriće sada je darovano i meni. Posle ove nagrade, čini mi se da imam pravo da se ponosno nazovem samo ‘piscem’ – a ta reč svojom jednostavnošću najbolje opisuje svu komplikovanost posla, kojeg sam se prihvatio, bilo iz hrabrosti, bilo iz ludosti, bilo zbog oba ili nekog trećeg razloga. Ovo takođe znači da me je ona ranije opisivana plovidba dovela tamo gde sam i želeo da stignem – do ostrva sopstvenog pisaćeg stola.”
