Nadija Hašimi: Rastemo samo izvan zona komfora

Nadija Hašimi, autorka romana „Biser koji je slomio školjku“ i „Kad je mesec nisko“, u intervjuu za Bukmarker govori o tome kako je postala pisac, šta joj je pomoglo da razume junake o kojima piše i zašto je ponekad dobro u životu napraviti neke neuobičajene izbore.

Nadija Hašimi, Njujorčanka avganistanskog porekla, odabrala je životne pozive kojima leči – ljudsko telo i dušu. Kao pedijatar uživala je starajući se o deci u pedijatrijskoj hitnoj pomoći, a onda joj je muž predložio da svoju ogromnu ljubav prema knjigama proba da pretoči u pripovedanje. Potpuno ju je obuzela mogućnost da ispriča priče koje je upijala dok je odrastala, pa iako joj danas nedostaje kontakt oči u oči koji je imala sa svojim pacijentima, ceni što ima priliku da se preko svojih knjiga poveže sa ljudima širom sveta.

Zašto čitaoci širom sveta obožavaju njene romane? Zato što to nisu samo priče o položaju žena ili migranata iz Avganistana. Njeni romani su priče o ljudskim bićima koja traže svoje mesto u svetu i bore se za bolje sutra. Dakle, to su priče koje nas se tiču.

Dok u „Biseru koji je slomio školjku“ čitamo o Šekibi i njenoj čukununuci Rahimi, koje zaokružuju priču o savremenom Avganistanu i gorkoj ulozi žene u njemu, pronalazimo i snažan poziv svim ženama da prate svoj unutrašnji glas, da žele sebi bolje i više i da ne posustaju pred preprekama.

U romanu „Kad je mesec nisko“, koji je Laguna nedavno objavila, pratimo sudbinu jedne raseljene avganistanske porodice, ali čitamo i priču o pronalaženju novog identiteta pod novim nebom. Putovanje na koje kreću Feriba i njena porodica, junaci ovog romana, inspirisano je mnogim pričama koje je autorka upijala tokom godina. Njeni roditelji su emigrirali iz Avganistana početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pre početka sukoba, ali su ostali članovi porodice otišli tek nakon što su im domovinu „opkolili“ nasilje i nemiri. Kao dete čula je odlomke priča sa ovih putovanja. U Nadijinoj kući su se koristile reči koje nisu bile deo rečnika njenih drugara u tako ranom dobu: krijumčar, viza, azil, izjave pod zakletvom, pritvor i papiri (dokumenta). Toliko je stvari u životu njene porodice zavisilo od toga da imaju prave papire. Rođak joj je 2009. pokazao članak o avganistanskim tinejdžerima zaglavljenim u Grčkoj. Tiha patnja maloletnika koji putuju sami, dece koja su bežala brzo i žestoko iz opasne domovine samo da bi ih dočekala zatvorena vrata, pokrenula je u njoj ideju za ovu priču. Želela je da oda poštovanje njihovoj uznemirenosti i da dokumentuje njihovu nevolju.

„Razgovori oko imigracije imaju tendenciju da dehumanizuju izbeglice. Oni se opisuju kao ugnjeteni, gramzivi stranci koji će svoje sukobe preneti na novo tlo. Nesreća nije zarazna. Etiketa ’izbeglica’ postaje identitet koji zamenjuje sve ostale kategorizacije. Želela sam da čitaoci upoznaju Feribu i njenog sina Selima pre nego što im se zalepi ova etiketa. Želela sam da čitaoci shvate da postoji mnogo veća priča iza svakog pojedinca koji je primoran da beži od kuće. To su majke i sinovi, očevi i kćeri. Empatija dolazi od sposobnosti da sebe vidimo u drugima, da smanjimo udaljenost između nas i njih. Sudbinu heroine određuje njena upornost, kao i njeno odsustvo kod onih koje susreće na svom putu. U svakom trenutku imamo priliku da ispravimo sudbinu nekome kome je potrebno“, kaže Nadija Hašimi.

Šta za Vašu junakinju Feribu, a šta za Vas znači reč dom?

U Kabulu su Feriba i njen suprug stvorili toplo okruženje za svoju decu. Njihova ljubav, sreća, jedinstvo i bezbednost pretvorili su prostor unutar ta četiri zida u dom. Ali za Feribu i njenu porodicu taj dom i domovina biće oskrnavljeni ratom i gubitkom. Kada je Feriba prinuđena da beži, ona ne traži mesto u kojem će biti izbeglica. Ona i njoj slični traže mesto gde će ona i njena deca moći da spuste glavu bez straha da će ih rakete pogoditi u snu, mesto na kome će se osećati opušteno jedni među drugima i na neki način produktivno. Feribine oči traže bilo kakav znak dobrodošlice, što je čini osetljivom na ozlojeđenost na koju nailazi zbog zazora od njenog prisustva. Za nju će dom u stvari biti bilo gde gde joj je dozvoljeno da sanja svetliju budućnost za svoju decu i sa njima. Za mene je dom tamo gde su oni koji su mi najvažniji. Mislim da je to razlog zašto sam se, čak i kada sam napustila roditeljski dom da bih živela sama, kod njih uvek osećala kao da se vraćam kući.

Koliko su Feriba i junakinje Vašeg prvog romana „Biser koji je slomio školjku“ slične? Ujedinjuje li ih samo težak položaj avganistanske žene ili imaju još neke sličnosti?

Feriba, Šekiba i Rahima su borci. Odbijaju da se utope u dubokim vodama mizoginije, nasilja ili bola. Okolnosti s kojima se suočavaju su direktno ili indirektno rezultat sukoba. One oličavaju snagu i izdržljivost koje sam videla kod mnogih avganistanskih žena i devojaka, ali nisu identične. One predstavljaju različite delove avganistanskog života (od sela do grada), a njihovi životi obuhvataju više od sto godina istorije zemlje. Dolaze iz različitih porodičnih dinamika. Želela sam da ove junakinje pokažu da poreklo i izazovi sa kojima se suočavaju avganistanske žene nisu istovetni. Iako mogu postojati solidarnost i sestrinstvo, svaka žena mora sama da stvori svoj put.



Odrasli ste u Americi, Vaš način života je potpuno drugačiji od načina života Vaših junakinja. Šta Vam je pomoglo da ih razumete?

Iako nisam delila borbe sa kojima se ove junakinje suočavaju, mi smo deo iste kulture. Slavimo iste praznike, farbamo jaja na Noruz (iranska Nova godina, prim. aut.) i posećujemo starešine na Bajram. Govorimo istim jezikom, gajimo ista sujeverja i potičemo iz iste istorije. Moj put je rezultat izbora koji su moji roditelji napravili napustivši Avganistan početkom sedamdesetih. Često sam razmišljala o tome da je devojčicama u Avganistanu zabranjeno da idu u školu dok sam ja bila na fakultetu. Da nije bilo te odluke, možda bih živela životom jedne od svojih junakinja. Ovo me primorava ne samo da napišem ove priče već i da učinim sve što mogu da se založim za prava avganistanskih devojaka i žena.

Koliko današnje Avganistanke liče na Vaše junakinje? Da li Vam se javljaju, ili Vam pišu, kako doživljavaju vaše romane?

Današnje avganistanske žene su preduzetnice, političarke, rediteljke, novinarke, sudije, pevačice, sportistkinje i policajke. Popele su se na vrh planine Nošak, najviši vrh Avganistana, i napravile respirator za pomoć Avganistancima zaraženim virusom kovidom 19. Istovremeno se suočavaju sa brutalnim izazovima – siromaštvom, patrijarhatom i sukobima. U kontaktu sam sa nekim ženama u Avganistanu, od čitateljki do žena na položajima, i one su izrazile duboku zabrinutost za dane koji su pred nama dok talibani pokušavaju da silom zauzmu zemlju. Dobila sam pozitivne reakcije na romane, što mi mnogo znači jer želim da izrazim poštovanje prema njihovim proživljenim iskustvima i njihovoj otpornosti.

Vaše knjige su snažna podrška osnaživanju žena. Šta Vam je bilo najvažnije da istaknete pišući o njima?

Heroine o kojima pišem su odraz smelih i hrabrih žena koje vidim kako menjaju budućnost Avganistana. Pišući o njima, želim da istaknem njihove ambicije, ali i njihovu humanost. Kad unesem u priču trenutke u kojima su ti likovi slomljeni ili uplašeni, kada donose pogrešne odluke ili govore stvari od kojih se zgrozimo, nadam se da čitaoci u potpunosti vide ove žene kao ljudska bića. One nisu stvorene da bi trpele traume, ali su dorasle zadatku i uspele da prežive.

U svojim romanima pokrećete priče o mnogim savremenim društvenim problemima. Imate li već u mislima ili na papiru neku novu priču?

Imam tablu na koju kačim ideje za priče. To su isečci iz novina ili beleške sa opservacijama. Sada radim na svom prvom romanu za tinejdžere, koji će istraživati borbe avganistanskih Amerikanaca prve i druge generacije. Osim društvenih nepravdi, intrigiraju me i tačke trenja. Tradicija nasuprot promenama, vera nasuprot sumnji, netolerancija nasuprot empatiji. U ovim naelektrisanim zonama možemo razmišljati o svojim prioritetima i unaprediti svoju humanost.

Kakve knjige Vi volite da čitate? Postoji li ona jedna za koju smatrate da bi svako trebalo da je pročita?

Trudim se da čitam široko – istorijsku i savremenu beletristiku pisaca različitog porekla. Takođe, volim dobru misteriju ili triler i cenim i novinarski ugao publicistike. Svaka knjiga koju pročitam inspiriše me kao pisca da se vratim onome što volim da radim. Ne postoji nijedna knjiga za koju mislim da bi svi trebalo da je pročitaju, ali mislim da bi svi trebalo da čitaju knjige koje su van njihovih uobičajenih izbora. Rast se odvija izvan naših zona komfora.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11