Može li vas čitanje učiniti srećnijim (jedno svedočanstvo o učinku biblioterapije)

Pre nekoliko godina dobila sam kao poklon seansu sa biblioterapeutom u londonskom ogranku „Škole života“ koja nudi inovativne kurseve za pomoć ljudima u svakodnevnim emotivnim izazovima. Moram priznati da mi se prvobitno nije dopala ideja o „čitanju na recept“. Oduvek mi je smetalo uporno propagiranje koje određeni čitaoci sprovode: „Moraš ovo pročitati“, kažu i u ruke vam stave knjigu sa blaženim sjajem u očima ne obazirući se na činjenicu da svaka knjiga ima drugačije značenje kod različitih osoba – ili čak više značenja kod jedne osobe – u određenim periodima u životu. Priče Džona Apdajka su mi se dopadale kada sam imala dvadeset godina, na primer, ali ih sada, u tridesetim, mrzim iako ni sama ne znam zašto.



Ali seansa je bila poklon i osetila sam se neočekivano zadovoljstvo dok sam popunjavala inicijalni upitnik o čitalačkim navikama koji mi je biblioterapeut Ela Bertaud poslala. Nikada me niko nije pitao takve stvari. Poverila sam joj neke koje ranije nikom nisam rekla, čak i malu prljavu tajnu da ne volim da kupujem i posedujem knjige već da ih uzimam iz biblioteke (što mi, kao piscu, verovatno navlači lošu karmu prodaje knjiga). Na pitanje: „Šta Vas trenutno brine?“, iznenadila sam sebe jer sam priznala: plašim se da nemam dovoljno duhovnih resursa da se poduprem pred neizbežnim budućim tugovanjima zbog gubitka voljene osobe. Samo odgovaranje na to pitanje je učinilo da se osećam lakše, osetila sam se bolje.

Razmenile smo nekoliko imejlova i Ela je nastavila da kopa sve dublje zapitkujući me o mojoj porodici i strahu od tugovanja, a kada mi je poslala finalni spisak „propisanih“ knjiga, na njemu su se nalazili pravi dragulji od kojih nijedan do tada nisam pročitala. Među predloženima je bio roman „The Guide“ R. K. Narajana za koji mi je napisala da je reč o „divnoj priči o čoveku koji počinje da radi kao turistički vodič na železničkoj stanici u Malgudi, ali zatim promeni mnoštvo profesija i na kraju ga neočekivana sudbina navodi da postane duhovni vođa“. Izabrala ga je jer se nadala da ću se nakon njega osetiti „neobično prosvećenom“. Sledeći na listi bio je roman „Jevanđelje po Isusu Hristu“ Žozea Saramaga: „Saramago nam ovde ne otkriva svoj duhovni stav, ali daje živopisnu i očaravajuću verziju priče koju toliko dobro znamo.“ Od romana tu su se našli i „Henderson, kralj kiše“ Sola Beloua i „Sidarta“ Hermana Hesea, a bilo je naučnih dela poput „The Case of God“ Keren Armstrong i „Sum“ neurologa Dejvida Iglemana – „kratka i predivna knjiga o mogućim sledećim životima“.

Čitala sam knjige sa liste narednih nekoliko godina, svojim ritmom, i iako sam imala dovoljno sreće da nisam morala da testiram svoju sposobnost da se suočim sa gubitkom i tugovanjem, neki od uvida koje sam stekla čitajući ove knjige su mi pomogli da se suočim sa nečim potpuno drugačijim – izdržala sam akutni fizički bol tokom nekoliko meseci. Sami uvidi mi i dalje nisu potpuno jasni, kao što je i svako učenje iz romana, ali u tome i leži njihova moć. U ovo sekularno doba, pretpostavljam da je čitanje romana jedna od malobrojnih preostalih staza ka transcendenciji, tom nedostižnom stanju u kome se smanjuje razlika između pojedinca i univerzuma. Čitanjem potpuno gubim osećaj same sebe, ali istovremeno sebe osećam na poseban način.

Biblioterpija je veoma širok pojam koji označava staru praksu postizanja terapeutskih efekata čitanjem. Prvi put je ovaj termin upotrebljen u članku „Književna klinika“ iz 1916. godine u kome autor opisuje „bibliopatski institut“ koji njegov poznanik vodi u podrumu crkve odakle ljudima daje čitalačke preporuke koje bi trebalo da ih leče. „Biblioterapija je nova nauka“, objašnjava vođa grupe. „Knjiga može biti stimulativna ili umirujuća ili iritantna ili uspavljujuća. Poenta je da vam nešto mora učiniti i na vama je da shvatite šta.“



Danas postoje mnogi oblici biblioterapije, od književnih kurseva za zatvorenike do čitalačkih krugova za starije ljude obolele od demencije. Ponekad je to samo jedan na jedan ili grupna seansa „posrnulih“ čitalaca koji žele da se vrate uživanju u knjigama. Ela Bertaud i njena dugogdišnja prijateljica i koleginica Suzan Elderkin uglavnom praktikuju afektivnu biblioterapiju i promovišu okrepljujuću moć čitanja romana. Upoznale su se tokom studija na Kembridžu pre više od dvadeset godina, a povezalo ih je to što su jedna drugoj navele knjige koje imaju na policama, a posebno knjiga „Ako jedne zimske noći putnik“ Itala Kalvina koja i sama govori o prirodi čitanja. Kako se njihovo prijateljstvo razvijalo, počele su jedna drugoj da predlažu romane kako bi prebrodile teške situacije, od slomljenog srca do problema u karijeri.

Nastavile su to da rade godinama, pomagale su i prijateljima i porodicama, a kada je 2007. godine kolega sa fakulteta Alen de Boton razmišljao o otvaranju „Škole života“, predložile su mu da pokrenu kliniku biblioterapije. „Koliko nam je bilo poznato, niko to u tom trenutku nije radio u takvom obliku“, rekla je Bertaudova. „Biblioterapija, ako je i postojala, bila je više u medicinskom kontekstu sa naglaskom na knjigama o samopomoći. Ali mi smo se posvetili romanima kao krajnjem leku jer daju čitaocima transformativna iskustva.“

Izvor: newyorker.com
Prevod: Dragan Matković