Može li fikcija da nadmaši stvarnost?

Novinar Gardijana Ben Batler nije ljubitelj romana i tvrdi da nema nikakvog smisla trošiti vreme na fikciju, jer je naša stvarnost sama po sebi dovoljno bizarna. Osim toga, „fensi pisanje“ je teško razumeti. Njegova koleginica Lusi Klark pokušava da ga razuveri.



Ben Batler: Lusi, romani su užasni i nikada me nećeš ubediti u suprotno.

Žanrovsku prozu bih možda i mogao da svarim, ali samo pod uslovom da nije predugačka. Nisam završio „Pesmu leda i vatre“, ali, koliko se sećam, svaki sledeći nastavak me je oblikom, dimenzijama i težinom sve više podsećao na građevinski materijal.

Sa druge strane, Flemingovi romani o Džejmsu Bondu su primamljivo tanki, i u fizičkom i u intelektualnom smislu.

Ono što me posebno iritira su knjige pisane sa očiglednom ambicijom da budu shvaćene kao visoka književnost – „romani sa velikim R“, u nedostatku boljeg izraza – ono na čemu treba da zahvalimo „piscima sa velikim P“ (i/ili debelim bankovnim računom).

Stiče se utisak da je jedina svrha takvih knjiga da nam otkriju nekakvu skrivenu istinu o svetu, na šta ja kažem: nije li nam toga već preko glave u stvarnom životu?

Pobogu, pa mi živimo u svetu u kome je rijaliti ličnost narandžastog tena postala predsednik moćne države, u kome premijer Australije doživljava nervni slom zato što mu se kineski propagandista ruga na Tviteru, u svetu u kome smo mesecima zatvoreni u kućama zbog smrtonosne bolesti. Pokaži mi jedan roman koji nudi tako raznovrstan spektar egzotičnih mogućnosti. Nema šanse.

Lusi Klark: Da, u pravu si. Stvarnost je ove jezive godine bez sumnje bila čudnija od fikcije. Na sve strane se, poput kakvog zlokobnog refrena, ponavlja sintagma „o tome niko nije razmišljao“. A ja na to kažem: grešite, čovečanstvo oduvek razmišlja o takvim temama. Katastrofalni scenariji nikada nisu izlazili iz mode. Problem je u tome što niko nije očekivao da neki od njih može postati zbilja.

Slažem se sa tvojim stavom o piscima sa velikim P. Tanka je granica između majstorskog baratanja jezikom i afektacije usmerene na postizanje jeftinog efekta. Najbolji stvaraoci su spremni da se odreknu ega u interesu umetnosti... ali oni su veoma retki; mnogim piscima je najbitnije da zvuče pametno.

Slažem se i sa tvojim drugim zapažanjem. Verujem da većina čitalaca smatra da romani postoje kako bi otkrili skrivenu istinu o svetu. Ali ja bih otišla i korak dalje i rekla da su romani tu da bi otkrili skrivene tajne o nama samima.

To me dovodi do onoga što smatram jednim od najinteresantnijih obeležja ove književne forme: kada je u pitanju vrhunska književnost, činjenica da je jednu knjigu napisala jedna osoba na jedan način ne znači mnogo, jer postoji milion načina na koje tu istu knjigu možeš tumačiti. Svako od nas u čitanje unosi nešto svoje – svoj emocionalni prtljag, svoj moral i etiku, svoje uvrnute, dosadne ili nemaštovite predstave o svetu – i to je filter kroz koji propuštamo delo nekog pisca. Ono što ti pročitaš u nekom romanu može se u potpunosti razlikovati od onoga što sam ja pročitala. Takva književna alhemija ne postoji izvan granica fikcije.

Naposletku, tu je i sama umetnost. Nije li zadivljujuće to što se više od hiljadu godina stari jezik neprestano preobražava i regeneriše – što se, zahvaljujući umeću talentovanih pojedinaca, svakodnevno rađaju nove konfiguracije reči koje nas obaraju s nogu svojom lepotom? To je samo po sebi pravo čudo, ali i svojevrsna uteha. Primetićeš da nisam ni pomenula dobro poznate argumente o prednostima bekstva u druge svetove i posmatranja sveta iz tuđe perspektive, kao ni činjenicu da je svakodnevno čitanje romana korisno za očuvanje sposobnosti koncentracije.

Pomenuo si dvojicu autora: Džordža R. R. Martina i Ijana Fleminga. Moram priznati da sam se pošteno namučila pokušavajući da smislim domaći zadatak koji će promeniti tvoje mišljenje o romanima. Ali evo, imam dva zadatka za tebe:

Kao prvo, dozvoli mi da te upoznam sa mojom kraljicom Margaret Atvud. Ona često ističe da je najvažnije osvojiti pažnju čitaoca već na prvim stranicama knjige. Pošto nemaš ništa protiv „žanra“, predložiću ti da pročitaš prvo poglavlje romana „Antilopa i kosac“. Reč je o prvom tomu trilogije. Nadam se da će te dovoljno zaintrigirati da poželiš da nastaviš sa čitanjem.

Kao drugo – i ovo će delovati pomalo neobično – pokušala sam da pronađem nešto što se u najvećoj mogućoj meri razlikuje od Martinovog serijala i Flemingovih romana. Na pamet mi je pala knjiga „Progutaj vazduh“ Tare Džun Vinč. Iako je prošlo punih sedamnaest godina otkako sam je pročitala, često razmišljam o njoj. Oduševila me je ekstremna ekonomičnost jezika kojim dočarava emocije i prenosi svoju poruku. Neću ti reći ništa više, osim da se radi o veoma kratkoj knjizi od nekih 120 strana. Pročitaj dvadesetak i reci mi šta misliš.

Ben Batler: Margaret Atvud mi, naravno, nije nepoznata. Priznajem da sam pročitao „Sluškinjinu priču“.

Od tada je prošlo je dosta vremena, ali sećam se da mi se prilično dopala i verujem da se danas sasvim opravdano smatra klasikom. Spreman sam da u slučaju te knjige progledam kroz prste žanrovskoj prozi. Očigledno je da ima mnogo toga da kaže o društvu u kome živimo. Ali, kada bolje razmislim, nije li to sasvim uobičajeno za knjige tog tipa?

„Antilopa i kosac“ deluje zanimljivo iako mi reči „prvi deo trilogije“ ovih dana uteruju strah u kosti. Čak ni budala poput mene ne može negirati vanserijski talenat Margaret Atvud, ali budući da od početka teram inat, zašto bih sada stao? Zato ću reći da joj je u poglavlju koje si mi preporučila trebalo dosta vremena da stigne do poente, a moju koncentraciju su uništile godine bavljenja novinarstvom.

Ne kažem da joj neću dati šansu. Pročitao sam još jedan deo knjige i čini mi se da obećava – i po pitanju dinamike i kada je reč o zanimljivim idejama.

Što se tiče romana „Progutaj vazduh“, bojim se da sam zapeo već posle par strana i bilo mi je veoma teško da nastavim. Rečenice poput „Nadvivši se preko raširenih ostataka, udahnula sam slani miris mesa koje gori na suncu“ upravo su ono što me odbija. Nemam pojma o čemu se tu radi i neću traćiti energiju pokušavajući da to otkrijem.

Priča deluje interesantno, ali takav stil pisanja, po mom mišljenju, samo ometa razumevanje.

Da skratim: jedan od dva i nije tako loše. Priznajem da je „mrzim romane“ možda prejaka formulacija, ali ipak se neću predati bez borbe.

Autori: Ben Batler i Lusi Klark
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković