„Mora da je ovo to mesto“ od Megi O'Farel – odvažni prikaz bračnog sloma

Megi O'Farel upravlja svojim likovima kao mađioničar: čas ih vidite, čas ih ne vidite. Ova osobina je prvi put postala primetna u romanu „Kako je nestala Esmi Lenoks“ u kojoj žena preuzima brigu o  tetki za koju nikada ranije nije čula, a koja je provela 60 godina u psihijatrijskoj klinici. „Talas vreline“ sledi isti obrazac: penzioner izađe da kupi novine i nestane, sve dok ga porodica ne pronađe u samostanu u zabiti Irske.
 
„Mora da je ovo to mesto“ prikazuje još neverovatniji slučaj jer je žena koja je nestala ‒ slavna. Klodet Vels je bila supruga i muza temperamentnog švedskog režisera. Ona je poznata po raznovrsnim ulogama koje je ostvarila na filmu kao i po oštroj inteligenciji, ali i po bizarnoj, neurednoj pojavi i sklonosti da se obračunava sa fotografima. Iznad svega, zloglasna je zbog činjenice da je, u vreme kada je bila na vrhuncu karijere, odjurila sa snimanja filma i nikada je više nisu videli.
 
Priču o Klodetinom povlačenju iz sveta iznosi više naratora. Nijedan od njih ne uliva poverenje, mada najpouzdanije deluje njen drugi suprug Danijel. Lingvista, rođen u Bruklinu, dobro je poznat među noćobdijama: „Ako ste ikada na radiju slušali neku emisiju o neologizmima, ili o gramatičkim promenama, ili o tome kako tinejdžeri uzurpiraju i polažu pravo na vlastite termine, često u subverzivnoj upotrebi, verovatno sam ja onaj kog su doveli da kaže kako je promena dobra, kako treba prihvatiti elastičnost i promenljivost jezika.“
 
Ispostavlja se da Danijel ima veliki problem da prihvati elastičnost i promene kada je u pitanju njegov brak sa Klodet. Za početak, zakleo se da će štititi njenu anonimnost; drugo, napustio je sopstvenu porodicu u Americi da bi bio sa njom; i treće, ona je odlučila da žive u napuštenoj farmi u jednom od najzabačenijih i najnepristupačnijih dolina u Irskoj: „Da biste došli ovde, treba da zaista želite da dođete ovde.“
 
To je situacija koja kvalitete O'Farelove kao humoriste i stiliste izbacuje u prvi plan: „Ključno za život sa Klodet,“ primećuje Danijel, „jeste znati da su uvređenost i prenaglašena reakcija za nju uobičajene.“ Sposobnost O'Farelove da, naizgled bez napora, svakodnevnicu uzdigne na nivo metafore, snažna je kao i uvek. Znate tačno na šta misli kada opisuje: „Ova dvokrilna električna zakrivljena vrata, što se otvaraju i zatvaraju, klizeći sa oklevanjem, stvarajući kratkotrajne zagrade oko onih koji prolaze.“
 
Stilski, roman se prepušta nekim odvažnim rizicima. Jedan deo je posvećen ilustrovanom aukcijskom katalogu Klodetinih memorabilija koje je ukrao njen bivši asistent. O'Farelova sama ubacuje spojlere, govoreći nam na primer da će za nekoliko godina Danijel dobiti vest da mu je ćerka poginula u saobraćajnoj nesreći. Naslovi poglavlja iskaču na nepredvidljiv način: „Leni, Los Anđeles, 1994.“ ili „Rozalind, Bolivija,2015.“ Leni je lik koji ima minijaturnu ulogu , a Rozalind srećemo tek na 418. stranici.
 
Veliki klip u točkovima, za ovakvu naraciju, jeste održavanje verodostojnosti. „Kako je nestala Esmi Lenoks“ i „Talas vreline“ imaju prednost da se odvijaju u četrdesetim i sedamdesetim godinama dvadesetog veka, pre nego što su praćenje plaćanja kreditnim karticama i sistemi prismotre bili razvijeni. Iako je potpuno moguće da bivša filmska zvezda odluči da živi na mestu koje nije pokriveno mobilnom mrežom, da li je zaista tako jednostavno da se zaturi njen trag u svetu, prosto širenjem lažnih tračeva o njenoj smrti?
 
Ubedljivosti romana doprinosi tema kojoj se O'Farel stalno vraća – nije u pitanju to kako osoba može neobjašnjivo da nestane, već kako brzo i tiho ljubav isklizne iz veze. „Talas vreline“ sadrži poražavajući pasus u kome čovek, na plaži sa porodicom otkriva da mu je brak gotov: „Shvatio je da je to kraj, njihov kraj, dok je stajao na plaži sa njima, misleći o sebi u trećem licu.“
 
U novom romanu, Danijel ima slično iskustvo. „Da li prisustvujem početku kraja, da li je ovo kritična tačka koje se svi pribojavamo?“
 
Sposobnost O'Farelove da prepozna takve trenutke, koji neizbežno dolaze, jeste ono što je čini tako veštim i neodoljivim hroničarem ljudskih odnosa. „Šta misliš, Danijele,“ pita Klodet jednog jutra svog muža u krevetu, „jesmo li možda stigli do kraja naše priče?“ „Tipično za Klodet da to tako sroči“ razmišlja Danijel. I takođe tipično za O’Farelovu da to tako sroči.
 
Izvor: theguardian.com