Briljantni roman Megi O’Farel počinje 2010. godine sa čovekom koji stoji na zadnjim vratima kuće u ruralnom Donegalu. „Tamo je neki čovek“, govori nam se. „Tamo je neki čovek i taj čovek sam ja.“ „Ja“ je Danijel Saliven, američki akademik koji je završio živeći u najzabačenijem delu severoistoka Irske, sa predivnom, ekscentričnom ženom koja je nekada bila jedna od najvećih filmskih zvezda na svetu. Žena je druga Danijelova supruga, Klodet i devedesetih godina dvadesetog veka povela je svog malog sina i napustila supruga režisera i svoj stari način života. Što se javnosti tiče, Klodet Vels je nestala bez traga, postavši „jedna od najvećih enigmi našeg vremena“. Niko ne zna da ona živi u nekadašnjoj lovačkoj kolibi sa Danijelom i njihovo dvoje dece.
Biti oženjen povučenom legendom nije jedina komplikovana stvar u Danijelovom životu. On ima sina i ćerku u Kaliforniji, koje voli ali ih nije video godinama. A u prošlosti, bila je tu Nikola, žena o kojoj nikada ne priča ali koju ne može da zaboravi. Danijel se sprema da ode u Njujork, prva poseta ocu posle više godina, kada sazna da je Nikola umrla ubrzo pošto se njihova veza stresno okončala osamdesetih godina dvadesetog veka. To otkriće ga izbacuje iz ravnoteže, i dok se bavi svojim vezama iz prošlosti, udaljava se od svog života sa Klodet u Donegalu, ne shvatajući koliko daleko će otići.
Tokom više manjih epizoda, od kojih se svaka bavi drugim mestom i periodom, „Mora da je ovo to mesto“ gradi priču o Danijelu i Klodet ne samo iz njihove perspektive već i iz perspektiva ljudi oko njih, od ličnog asistenta u Los Anđelesu do neznanke iz Engleske koju Danijel sreće u autobusu u Južnoj Americi. Pripovedanje ide napred i nazad kroz vreme, i ostavlja utisak složene ali savršeno konstruisane mašine, gde svaki deo gura onaj iz neposredne blizine, u pravom pravcu. I s vremena na vreme O'Farelova baci neku emocionalnu bombu na čitaoca, primoravajući priču da poprima neočekivane oblike.
O'Farelova kroz knjigu eksperimentiše sa formom – poglavlje ispričano iz ugla gledanja Natanijelovog najstarijeg sina, Nila, puno je napomena, književni koncept koji je Nil upravo otkrio; odnos Klodet i režisera Timoa prikazuje se kroz ilustrovani katalog aukcije uspomena na Klodet Vels. Prvo poglavlje koje govori iz Klodetinog ugla, zapravo je napisano u drugom licu. Ovo sve može da deluje kao literarno šarlatanstvo ali je O'Farelova suviše vešta. Njena lirska proza je puna ljupkosti a da nikada ne deluje izveštačeno ili usiljeno.
Ona takođe ima sposobnost da stvori zaokružene likove u samo nekoliko stranica. Čak i oni koji iskrsnu u samo jednom poglavlju, deluju kao stvarni ljudi koji sa sobom nose svoju priču: žena britanskog diplomate koja završi putujući po Južnoj Americi, Danijelov drugar sa koledža koji je svedok njegove veze sa Nikolom i upečatljiva, pokojna Danijelova majka, čije se poglavlje čita kao savršena, tragična ljubavna priča.
Što se tiče para koji čini srž priče, Klodet bi mogla da se podvede pod stereotip – problematična, moguće luda glumica, nesposobna da se nosi sa teretom slave (uz to je polufrancuskinja, što još više doprinosi klišeu). A opet, ona uvek deluje kao osoba od krvi i mesa, čiji postupci imaju smisla samo za nju, a na neki način i čitaocu. Klodetina neočekivana veza sa Danijelom je takođe ubedljiva. Kako se njihov brak odvija, ona govori Danijelu da ne zna šta više da mu kaže. On je užasnut kada vidi koliko su se udaljili jedno od drugog: „Ne, želim da se isplačem, molim te da znaš šta da mi kažeš, ti to uvek znaš.“ Danijel ima duboke nedostatke i kao suprug i kao otac i kao sin, ali on je takođe izgubljen, neprestano u potrazi za svojom pravom ulogom.
Ova knjiga ne govori samo o osećanju izgubljenosti već i o gubitku – gubitku ljubavi, slobode, porodice, gubitku života koji ste mislili da ćete voditi. Svakome nešto nedostaje. Kroz ovaj nežan ali ne i sentimentalan roman, likovi posrću, lutaju i probijaju se iz jedne zbrke u drugu, uvek se nadajući da mora da je ovo to mesto. To mesto je dom.
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Vladimir Martinović