Momčilo Petrović: Praznoverje i magija, a između znak jednakosti

Magijski obredi su zasnovani na praznoverju, i zakonom su zabranjeni. Ali oni su i deo tradicije i zato treba čuvati sećanje na njih, smatra Momčilo Petrović, autor knjige „Srce crnog goluba“.



Po narodnom verovanju, magijski obredi jesu pojave koje korišćenjem natprirodnih sila ili bića čine čuda. U Srbiji se i danas sprovode. Novinar Momčilo Petrović ih je opisao u upravo objavljenoj knjizi „Srce crnog goluba“ (Laguna), a među njima i one kojima je prisustvovao i u kojima je učestvovao.

Prisustvovao je, na primer, kada je za slavskim stolom domaćinu „pročitana“ skora smrt, bio je svedok prizivanja umrlog, posmatrao je iskopavanje mrtvaca i probadanja glogovim kocem, video je knjigu iz koje je član SANU proricao budućnost…

„Ja ne verujem u moć magijskih obreda. Moje obrazovanje, moj pogled na svet je racionalan, naučni, ali čovek podlegne toj atmosferi“, kaže Momčilo Petrović i priznaje da u tom stavu ima i ono „ali“. Priča da mu je prilikom obreda isterivanja duhova kod jedne devojke stari monah rekao da ne gleda u nju jer đavo, kada ga molitva igumanova istera, traži gde će da se sakrije te da će iz njenih očiju kroz njegove oči ući u njega. „Kada ja to sada vama pričam ,rekao bih ’glupost’, ali u tom trenutku, dok se dešava obred, kažete sebi ’šta me košta da malo skrenem pogled’.“

Momčilo Petrović kaže da mnoge obrede kojima je prisustvovao nije zabeležio u knjizi. Navodi da postoje manastiri u Srbiji za koje se veruje da boravak u njima isceljuje. „Izuzetno je potresno kada vidite da ljudi dolaze sa decom na takva mesta ili kada ostave osobe sa mentalnim smetnjama da tu prespavaju. Postoji jedan grob u jednom manastiru (Momčio Petrović ne navodi imena toponima i ličnosti, prim. aut.), kamena ploča. Veruje se da ko tu prenoći, može da pronađe lek. Ja sam jednu noć proveo upravo tu, nisam hteo da pišem o tome. Postoje i obredi žrtvovanja jagnjadi. Ni o tome nisam hteo da pišem.“

U Srbiji je, kaže Petrović, magija vrlo rasprostranjena, i navodi nove primere: nedavno su tabloidi objavili priču žene koja se žalila zato što je dala 300 evra nekome da joj skine crnu magiju, i ta osoba je uzela novac, a dogovoreno nije uradila. Pominje i da je u vreme korone policija u beogradskom Košutnjaku rasterala grupu građana koja je nešto kopala. „Pričalo se posle da su pravili volovsku bogomolju. Sasvim slučajno pre 40 i više godina prisustvovao sam jednom takvom obredu. Služi da se tera zarazna bolest iz stoke ili iz ljudi. U ranu zoru prolazi se između dve vatre preko reke i kroz zemlju. Dakle, postoje tri osnovna elementa: vatra, vazduh i zemlja. Nekad se to izvodilo tako što su svi meštani bili goli, ili samo učesnici. Obično se biraju brat i sestra ili blizanci, ili dvoje koji imaju isto ime. Oni crtaju znak krsta na seljanima i na stoci. To je izuzetno živopisan obred. U tom kopanju na Košutnjaku prepoznao sam pokušaj pravljenja volovske bogomolje. Možda zvuči blesavo, ali ako se setite kako se sve korona lečila i čime, onda je vrlo moguće da je nekome i to palo na pamet.“

U Srbiji od 1996. godine postoji zakon koji dozvoljava registrovanje agencija za spiritističke i astrološke seanse. Sa željom da kompletira priču o prizivanju duhova, Momčilo Petrović je otišao kod jednog iscelitelja koji je bio registrovan kao neko ko sprovodi spiritističke seanse zato što zakon ne priznaje iscelitelje. „Samo u Beogradu ima dvadesetak tih radnji za prizivanje duhova“, kaže.

Pojava interneta i sve više i lakše dostupnih informacija navodi na razmišljanje da u novijim vremenima magijski obredi iščezavaju. „Da se našalimo malo: sad se obredi vrše preko Skajpa“, kaže Petrović. Tehnološki napredak i nova znanja nisu prepreka, isto kao što ni samo neobaveštenost i neobrazovanost nisu plodno tle za praznoverje. Jer, kaže, moć magije povezana je sa raznim strahovima, pre svega sa strahom od smrti, a to je u svim narodima i svim vremenima isto.



Osim što postoji u svim vremenima, magijskim obredima pribegavaju i ljudi svih slojeva društva, pa je zabluda da su vračanje i bajanje samo za siromašne i neobrazovane, kaže Momčičo Petrović. Navodi jednu od veselijih epizoda u knjizi koja, kaže, inače nije tako vesela, kada je zatekao jednog bivšeg ministra koji je došao kod vračare da mu vrati polnu moć. „Znali smo se iz kabineta u Nemanjinoj, gde sam dolazio da ga pitam za ozbiljne stvari. Smešno je ako zamislite ministra u tom obredu, kako prolazi kroz neki obruč od lanca, taj lanac je vezan katancem, pa se on provlači devet puta kroz to dok vračara drži taj lanac, pa potom dođe njen pomoćnik i motornom brusilicom iseče katanac, i to je simbolično oslobađanje veza. Ja čujem brusilicu iz prostorije u kojoj je vračara, znam koji je obred u toku, otvaraju se vrata, i izlazi ministar!“

Na sličan način je zanimljiva i priča o jednom hodži. Inače, veruje se da hodže mogu da isceljuju svojim zapisima, a u Šantićevoj pesmi „Emina“ postoji i stih: „Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!“ Hodže sada postoje na jugu Srbije i na Kosovu, ali zbog situacije na Kosovu i Metohiji, dostupniji su ovde u Preševu i Bujanovcu, napominje Petrović. „Jedan hodža je posebno na glasu i beogradska elita po njega šalje službenog vozača, dovoze ga, on uradi šta treba da uradi, pa ga vrate. Mušterije su finansijska i intelektualna elita, ali eto, oni veruju hodži. U ljudskoj je prirodi da kada naiđu na problem, na neizlečivu bolest, pokušaju da pronađu i rešenje, pa i kod hodže. Na tome egzistiraju svi ti prevaranti. U devedeset odsto slučajeva iza magijskih obreda stoji želja da se postigne ekonomska korist, a ostatak je fanatizam, obično verski, ili ludilo.“

Ima i dokonih ljudi, šaljivdžija, kaže, i podseća na Najdanove krugove kod Smederevske Palanke. „Pojavio se čovek koji je nacrtao krug na zemlji i rekao da kada neko stane tu, da će mu biti bolje. I od tad ljudi tu stoje, verujući da to mesto leči pritisak, šećer i slično. To je praznoverje i magija, a između njih stoji znak jednakosti.“

U crkvi, kako u pravoslavnoj tako i u katoličkoj, vrši se obred isterivanja đavola. Momčilo Petrović kaže da je u katolicizmu verovanje u isterivače đavola mnogo rasprostranjenije, i pominje da su svi mediji objavili da je „nedavno umro najčuveniji vatikanski egzorcista“. Petrović navodi da se u katolicizmu veruje da samo određene osobe mogu da se bave egzorcizmom, da je Bog samo nekome od njih dao taj dar, dok se u pravoslavlju polazi od toga da Bog leči kroz svoje crkvene ljude, monahe, sveštenike, i da nije važno ko čita te određene molitve. Važno je samo da se molitve pročitaju, i da će Bog kroz njih učiniti šta treba.

Napominje takođe „kao što se veruje da će krštavanje u nekom manastiru biti potpunije nego u drugom, tako se za neke sveštenike i monahe veruje da će efikasnije izvesti obred od drugih, te se kod njih dolazi. Naravno, neki sveštenici to koriste pa prave posao od toga.“ Petrović kaže da u Srbiji ima jedan manastir koji otprilike svake druge nedelje vrši ovaj obred isterivanja đavola. „Na parkingu bude i do trideset autobusa iz Republike Srpske, Makedonije, iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Učestvovao sam u tome, stajao sam u tom narodu, i u jednom trenutku svi treba da kleknemo. Bilo nas je pedesetak, stavimo ruku onom ispred sebe na rame da svi budemo povezani, a onaj prvi do sveštenika kleči i sveštenik ga pokrije svojim epitrahiljem. Dok smo tako povezani, traju molitve. Potom se ustaje, pa sveštenik devet puta osvećenim uljem svakom iscrta rukom krst na čelu“, kaže. Ipak i on je video da neki ljudi koji tu dođu uznemireni, odatle odlaze smireni. „Koliko to traje, ne znam. Da li im trajno menja stanje, ne verujem, ali činjenica je da na neki način ti obredi deluju na nivou sugestije“, zaključuje on.

Obredi se razlikuju od kraja do kraja Srbije. O vlaškoj magiji se možda najviše govori, a prema Petrovićevim rečima, to su i najživopisniji obredi, obrađivani u filmovima, serijama. Pa ipak, bez obzira na to što je u osnovi magije praznoverje, društvo treba da sačuva trag o magijskim obredima.

Petrović kaže da su oni svakako deo tradicije i kao što čuvamo druge običaje, treba sačuvati i sećanja na magijske obrede. Takođe, treba praviti razliku između čuvanja obreda i čuvanja sećanja na njih, a neophodno je raditi i na prosvećivanju i suzbijanju praznoverja.
 
Autor: Milica Srejić
Izvor: Vreme