Momčilo Petrović: Nove boje istorije

Kratke i upečatljive priče iz knjige „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ Momčila Petrovića iznenadile su i oduševile čitaoce nepoznatim detaljima i interesantnim činjenicama – mnoge od njih su i za samog autora bile veliko otkriće, pa ne čudi što je knjiga odmah po objavljivanju zauzela najvišu poziciju na top-listi publicistike.

Foto: Dado Đilas
 

Knjiga „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ obeležila je drugu polovinu čitalačke 2021. godine. Čim se pojavila na knjižarskim policama, postala je hit. Samo mesec dana po objavljivanju doživela je drugo, a ubrzo potom i treće izdanje. Momčilo Petrović, autor ove zanimljive zbirke koja beleži i osvetljava one događaje i pojedince za koje u zvaničnim hronikama često neopravdano nije bilo mesta, iznenađen je i obradovan tim činjenicama, jer iako su knjige sa istorijskom tematikom popularne među našim čitaocima, nikad ne može pouzdano da se zna na kakav će prijem knjiga naići.

Dok ste skupljali i oblikovali priče iz knjige, da li ste znali kakvo blago imate u rukama, jeste li slutili ovakvu reakciju čitalaca?

Priznajem da sam sanjao o ovakvom prijemu kod čitalaca, ali nisam ga očekivao. Mislim da nijedan autor ne zna kako će njegova knjiga biti dočekana. Iskren da budem i da kažem bez lažne skromnosti, bio sam svestan da imam dobar materijal, priče koje su nepoznate i koje mogu da budu zanimljive čitaocima. Pokazalo se da sam bio u pravu.

Kako ste dolazili do odgovora na pitanja kao što su: ko je Miloša Obrenovića naučio da pije viski, kako je falsifikovan govor na Njegoševoj sahrani, koji je general naredio prebijanje Đure Jakšića i mnoga druga... Gde ste pronalazili ove priče?
 
Na raznim mestima – u arhivima, starim dnevnim novinama… Iza svake priče stoji rad i traganje, većinu nisam pronalazio na jednom mestu. Tako sam, recimo, naleteo na rečenicu da je Đura Jakšić bio ubijen. I onda sam krenuo u potragu da vidim ko je naredio to ubistvo i šta se tačno desilo, jer to u školi nismo učili. I došao sam do toga da je u pitanju general koji ima ulicu u Šapcu. Skoro sto posto priča je tako počinjalo – od neke usput dobačene ili nađene rečenice, obično one na koju sam naišao dok sam radio neku drugu priču. To su priče koje postoje u delovima, a ja sam ih samo prikupio i objavio i dao im novi život.

Od koje priče je sve krenulo?

Dve su priče od kojih je krenulo. Jedna od njih je zapravo bila rečenica u memoarima Nikole Hristića, ministra unutrašnjih poslova u vreme vladavine kneza Mihaila, da je dečak na Čukur česmi bio povređen. On to iznosi kao činjenicu. U glavi mi se upalila lampica – zar nismo svi učili da je ubijen? Pred očima sam imao sliku spomenika gde je predstavljeno telo dečaka. Inicijalna kapisla za drugu priču dogodila se pre deset godina. Dok sam radio tekst o 130. godišnjici uspostavljanja diplomatskih odnosa Sjedinjenih Američkih Država i Srbije, usput sam naleteo na informaciju da je krajem 19. veka delegacija Havaja posetila Beograd i kralja Milana. To mi je bila neobična informacija. Moram da priznam da sam imao pomalo politički nekorektnu predstavu o toj delegaciji, pa me je to nateralo da potražim više pojedinosti o njihovoj poseti. Podatke sam na kraju našao u službenim Srpskim novinama, gde je zabeleženo da je jedan ministar Havaja, koji se zove onako kako mi otprilike zamišljamo havajska imena, na prijemu razgovarao sa kraljicom na francuskom jeziku i da su moje predstave o njima bile sasvim pogrešne. Reč je o visokoobrazovanim članovima delegacije, koji su na francuskom diskutovali o bečkoj operi. Tako su i druge priče nastajale.

Zašto u zvaničnim hronikama za ove priče nije bilo mesta?

Govoreći o konceptu ove knjige, jednom sam citirao Njegoša. On je rekao da je „vrijeme majstorsko rešeto“. Vreme razdvaja krupne i značajne događaje, koji su uticali na kretanje u društvu, od svega ostalog što se dešava. Ti krupni događaji ulaze u zvanične istorije. Prebirao sam po onome što je prošlo kroz to rešeto vremena i našao priče o ljudima i zbivanjima koji nisu imale velike posledice po razvoj društva, ali su zanimljiviji, barem mi se tako čini, od datuma rođenja kraljeva ili datuma bitaka i mislim da ti i takvi događaji daju boju istoriji i događajima koji su za nama i da nam ih približavaju.

Na ovaj način se čuvaju od zaborava sitni i neznatni detalji. Da li je baš u tim detaljima suština?

Ne znam šta je suština, nisam imao pretenzije da pronalazim suštinu. Moje osnovno merilo u vezi s tim da li će nešto ući u knjigu bilo je da je priča manje poznata i da je zanimljiva, da ima neki obrt.

Koja je Vama bila posebno zanimljiva?

Ona o Titovom telohranitelju. To je čovek koji je spavao ispred Titovog šatora od 1941. do 1945. godine. On je bio poslednja Titova odbrana. Posle se dešavalo to što se dešavalo, on je otišao u Rusiju, a ja o tome pišem u knjizi. Na kraju je završio tako što je prodavao srećke u Čačku i morao je da potpiše izjavu da nikad nije video Tita. To su ti obrti u životima ljudi koji su mi bili zanimljivi i ispostavilo se, po prijemu na koji je knjiga naišla, da su zanimljivi i čitaocima.

Šta sve još novo o našem narodu možemo da naučimo iz ovih priča?

Ne možemo da naučimo nešto novo, ali možemo da se podsetimo nekih stvari. Knjiga sadrži priče koje su bile prećutkivane, jer smo, kao i svi, hteli da ulepšamo istoriju. U srpskoj istoriji Bitka na Čokešini slavi se kao srpski Termopili. Prve godine Prvog srpskog ustanka izginulo je 300 mladića između 20 i 25 godina u neravnopravnoj borbi sa Turcima. Prećutkuje se da su oni poginuli zato što su njihove vođe bile pijane. Oni su odbili da se dogovore sa drugim vođama oko odbrane i odlučili su sami da zaustave Turke, pa su mladići tako izgubili život. Ima još priča o porazima koji su s vremenom potisnuti. Možda je još veće otkriće priča o govoru majora Gavrilovića. Godine 1915. branili smo Beograd i on je na Dunavskom keju održao čuveni govor, koji se nalazi u udžbenicima retorike. To je zaista primer neverovatno motivišućeg, herojskog govora, koji je, nažalost, izmišljen. Junaštvo boraca nije izmišljeno. Taj puk je desetkovan i sam major je ranjen, ali nije održao takav govor. Govor je izmislio jedan učesnik tih borbi 1930. godine i onda ga je Nušić uvrstio u udžbenik retorike, a sad ga je vratio u život Antonije Đurić. U Srbiji je krajem osamdesetih godina talas prisećanja na Prvi svetski rat, koji je ranije značio srpski nacionalizam, nabujao i na tom talasu je nastala predstava Solunci govore, pa je govor počeo često da se citira, ali nije izrečen 1915.



Postoji li zanimljiva priča koja nije ušla u knjigu i da li njome možemo da najavimo nastavak „Zanimljive istorije Srba“?

Čovek snuje, Bog određuje. Ne znam da li će biti nastavka knjige, ali ako bude drugog dela, počeće pričom o medicinskoj aferi iz tridesetih godina prošlog veka u Novom Sadu. Tih godina se eksperimentisalo sa podmlađivanjem i negde u svetu su bogatim muškarcima presađivali polne žlezde majmuna. Kod nas se neko setio da presadi polne žlezde mladog muškarca. Bogati Novosađanin koji je imao mladu ženu platio je dvojici uglednih novosadskih hirurga da mu presade polne žlezde mladog vojnika osuđenog na smrt. S obzirom na nesavršenu tehnologiju čuvanja organa, hirurzi su odmah uskočili u raku za ubijenim vojnikom, uzeli organ i presadili ga bogatom Novosađaninu. O tome je naveliko pisala tadašnja štampa, ali se posle zaboravilo.

Može li neka od ovih priča da dobije posebnu knjigu, da postane možda dokumentaristički roman?

Ima takvih priča. Ne mogu jednu da izdvojim u ovom trenutku, ali, recimo, privlači pažnju nesrećna sudbina Dimitrija, sina Vuka Karadžića. Mene je fascinirala i sudbina Nedeljka Čabrinovića, drugog učesnika u Sarajevskom atentatu, koji je zaboravljen. Gavrilo Princip je slavljen, a Nedeljko je prvi bacio bombu, koju je Ferdinand slučajno preživeo, pa njegovo junaštvo niko nije računao. U prvim danima posle Sarajevskog atentata Srbija je u novinama pokušavala da se opere od tog događaja, nikako nije htela rat, pa kad danas čitate izveštaje iz 29. ili 30. juna, nailazite na sramne tekstove o Gavrilu Principu, a pogotovo o Nedeljku Čabrinoviću. Pisalo se da je njegov otac kupler-majstor (on jeste držao javnu kuću, ali to nije imalo veze sa Nedeljkom), zatim da je Gavrilo Princip bio fanatik, lud čovek. Ta kampanja je trajala sve dok nas nisu napali, dok srpska vlada nije zaključila da joj ne vredi da se distancira od atentata, pa su Princip i Čabrinović proglašeni za nacionalne heroje. Ali treba se prisetiti vremena kad ih nismo slavili.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 15