Momčilo Petrović: Mistična Srbija pred očima javnosti

U knjizi „Srce crnog goluba“ Momčilo Petrović vodi čitaoce kroz fascinantni svet tajni i rituala, a u intervjuu za Bukmarker autor opisuje svoja najupečatljivija iskustva i susrete, od isterivanja đavola do rituala probadanja vampira.



„Srce crnog goluba“ jedinstveno je svedočenje o tajnim i jezovitim ritualima u Srbiji kojima je autor Momčilo Petrović, višestruko nagrađivani novinski reporter, tokom svog četrdesetogodišnjeg rada prisustvovao, a u nekima i učestvovao. Petrović iz prve ruke opisuje obrede koje vračare, crkvena lica, ali i bezbednosne službe izvode daleko od očiju javnosti.

Kako je došlo do toga da istražujete tajne i ritualne obrede u Srbiji i kako ste odlučili da napišete knjigu o tome?

Tokom četrdeset i nešto godina mog novinarskog rada, mahom vezanog za putovanja po Srbiji, video sam sve i svašta. Obredi o kojima sam pisao u ovoj knjizi – od vračanja, preko okupljanja sekti, ubijanja vampira i isterivanja đavola, do prizivanja duhova umrlih, samo su deo mog tako stečenog iskustva. Ideju da to iskustvo pretočim u knjigu dala mi je urednica Lagune Dubravka Dragović Šehović pošto je u novinama pročitala moju reportažu o starici koja se bavi crnom magijom. Predstavljajući se kao neko ko je spreman da plati njene usluge, video sam kako izgleda bacanje zlih čini… A onda sam se prisetio događaja iz vremena onog ludila kad je zbog korone bilo ograničeno kretanje. Tada je objavljena neupadljiva vest da je policija u Košutnjaku u vreme zabrane, noću zatekla „grupu građana“. Navodno su nešt kopali, ali mnogi taj detalj nisu ni objavili, jer im je bio nerazumljiv… Ja sam, međutim, u jednom selu, davno, učestvovao u „volovskoj bogomolji“. To je obred kolektivnog izlečenja ljudi ili stoke od zaraze: uz niz ritualnih radnji prolazi se kroz rupu u zemlji, vodu i vatru… Pošto sam se raspitao za detalje, nije bilo teško sklopiti kockice: neko je tako hteo da se zaštiti od korone! Magijski obredi, ispostavilo se, žive…i ja sam, eto napisao knjigu o tome.

Kako se osećate nakon što ste proveli četiri decenije istražujući ove tajne rituale i pišući o njima? Da li su Vam ta iskustva promenila pogled na svet i natprirodne fenomene?

Moj pogled na svet mnogo više je promenilo drugo jedno novinarsko iskustvo – izveštavanje sa ratišta u bivšoj Jugoslaviji. Studirao sam prirodne nauke, i verovanje u paranormalno mi je strano. Ono što sam video opisivao sam bez teoretiziranja, niti sam neke pojave pokušavao da objasnim. Ako je u nekim slučajevima postojala jasna veza sa narodnom tradicijom, na to sam ukazivao. Kad je bilo jasno da imam posla sa prevarantima koji nude izlečenje najtežih bolesti, to sam isticao. Ali dešavalo se da sam sam prisustvovao nečemu što nikako nisam mogao da objasnim zakonima prirode… Čitalac, ako mu je do toga, sam može da formira svoj stav, ovakav ili onakav. Ja sam samo bio svedok. Alil da budem iskren do kraja, dešavalo se da podlegnem atmosferi. Kad mi je jedan monah šapnuo da devojku koja je bila podvrgnuta obredu isterivanja đavola ne gledam u oči, jer „đavo tako može da pređe u mene“, poslušno sam skrenuo pogled…

U knjizi spominjete različite aktere, uključujući vračare, crkvena lica i bezbednosne službe. Kako su oni reagovali na Vaše prisustvo i uopšte na dokumentovanje njihovih aktivnosti?

U većini slučajeva, učesnici rituala znali su da sam novinar, i da ću pisati o tome. Ali, bilo je i drugačijih situacija – nekad sam se slučajno zaticao na mestu događaja. Zbog toga sam, a i zato što su neki akteri mrtvi – stradali nesrećnim slučajem ili umrli od starosti – u knjizi imena pojedinih ljudi i mesta često zamenjivao inicijalima.

Kako biste opisali svoje najupečatljivije iskustvo ili susret tokom istraživanja ovih obreda? Koje su neke od najneobičnijih metoda ili obreda kojima ste svedočili?

Nije mi lako da izdvojim jedan obred, na kraju krajeva svi koji su se našli u „Srcu crnog goluba“ tamo su zbog svoje atraktivnosti… Svakako mi je najneprijatnije bilo probadanje glogovim kocem, najslikovitije isterivanje đavola iz devojke u jednom malom manastiru u zapadnoj Srbiji, najneobičnije bacanje crne magije, kada sam morao da pojedem srce goluba… Najsmešnije je bilo kad sam jednog ministra zatekao kod vračare, mislim, meni je bilo smešno, njemu nije… a najjači utisak je ostavila poseta čoveku za kojeg se veruje da može da razgovara sa mrtvima. Pratio sam prijateljicu koja je bila opsednuta željom da razgovara sa preminulom majkom, i taj čovek je pri prvom susretu tu moju drugaricu oslovio imenom i rekao joj da zna da da je došla da razgovara sa svojom majkom koja se zove tako i tako! To i ono što je usledilo izmiče racionalnom tumačenju.



U knjizi pominjete svedočenje ritualu probadanja vampira. Kako se uopšte neko priprema za takvo iskustvo?

Ne možete za to da se pripremite, sve i da znate šta vas očekuje… A ja nisam znao! Sasvim drugim povodom zadesio sam se u tom selu gde je moj poznanik iz Beograda vršio arheološka iskopavanja. Bili je leto, i bilo je alkohola i seoskog praznoverja, i jedna mlada bolesna žena… i desilo se. Niko se za to nije spremao, jer niko nije planirao… U Srbiji se svake godine izvrši nekoliko desetina krivičnih dela koje se birokratski naziva „povredom groba“. Najčešće je reč o vandalima koji iz ovih ili onih razloga obaraju i lome spomenike, ali biće da mnogo češće nego što mislimo ima i slučajeva kakav sam ja opisao.

Knjiga istražuje verovanje u natprirodne sile u različitim slojevima društva. Šta biste rekli o uticaju tajnih rituala na društvo u Srbiji i načinu na koji ljudi percipiraju natprirodne pojave? Kako biste opisali tu raznolikost i njihov odnos prema tim obredima?

Ne bih se usudio da „Srce crnog goluba“ nazovem istraživanjem. Naglašavam da je reč o dokumentarnim zapisima. Ali u pravu ste kad kažete da se na verovanje u natprirodno nailazi u raznim slojevima društva. Pomenuo sam ministra koji je kod vračare tražio lek za svoju mušku nemoć, ali pisao sam i o grupi formiranoj pod pokroviteljstvom države, čiji su članovi svojom mentalnim snagom trebalo da brane Srbiju od NATO bombi! A tu sposobnost dalo bi im poznavanje magijske mantre… Ubeđeni smo da je praznoverje povezano sa neobrazovanošću, a ja sam upoznao člana SANU koji je proricao budućnost iz jedne veoma stare knjige! Nema tu velike razlike – svi su isti u svom verovanju, samo što neki sede u kuhinji pored šporeta „smederevca“, a neki u luksuznim salonima. Evo vam primera: već nekoliko godina veoma je popularan jedan hodža sa juga Srbije, veruje se da njegove molitve imaju isceliteljsku moć. Oni koji to sebi mogu do priušte, iz Beograda po njega šalju crne limuzine, oni drugi autobusom mu odlaze na noge…

Da li ste se tokom istraživanja suočili sa nekim etičkim dilemama ili izazovima vezanim za dokumentovanje ovih obreda?

Recimo da sam se sa etičkim dilemama sretao tokom pisanja knjige… Neprestano sam imao na umu da ona ne sme da zavede čitaoca, da mu magiju ne učini mogućim načinom za rešavanje problema. Dešavalo mi se posle objavljivanja nekih tekstova u novinama da ljudi zovu i traže ime i adresu, ili broj telefona, vračare ili vidovnjaka o kojima sam pisao, čak i kad sam ih predstavljao kao šarlatane… A opet, neki događaji ostavili su na mene vrlo jak utisak, i nastojao sam da to vernim opisom prenesem i čitaocima.

Kako su se magijski obredi u Srbiji menjali s vremenom i kako vidite budućnost verovanja u njih?

Mislim da su etnolozi mnogo pozvaniji da odgovore na ovo pitanje. Ja iz iskustva mogu da kažem da je neke obrede vreme, odnosno promenjeni način života, skrajnuo. Ali većina traje i dalje... Pogledajte samo oglase koji nude usluge magova, proricanje budućnosti… Malo se zna da je na osnovu ovlašćenja koja mu daje Ustav, predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić 19. juna 1996. godine izdao ukaz o proglašenju zakona kojim je, između ostalog, dozvoljeno otvaranje agencija za spiritističke i astrološke seanse! To se smatra „uslužnom delatnošću“.

Da li nastavljate da pišete, pripremate li nešto novo?

Pišem, ništa drugo ne umem da radim. Ali ne bih govorio o detaljima… Ima u narodu jedna uzrečica: „Da ne čuje đavo...“

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 36