Moć cveća – Prikaz knjige „Kradljivac orhideja“ Suzan Orlin

Suzan Orlin je saradnica Njujorkera čiji tekstovi imaju prepoznatljiv stil: kapriciozan a sofisticiran, s mnoštvom detalja i empatije prema osobi sa kojom nikada pre toga niste saosećali – čak niste o njoj ni razmišljali. Tekst je uvek lagano napisan iz prvog lica tako da nam autorka povremeno otkriva i ponešto o sebi, taman dovoljno da celinu oboji ličnim tonom.

Knjiga „Kradljivac orhideja“ razvila se iz jednog takvog članka koji je napisala za Njujorker i to je njena prva knjiga – pre toga je objavila dve zbirke eseja: jednu o Novoj Engleskoj, drugu sa prikazima američkih izlazaka subotom uveče. U „Kradljivcu orhideja“ uspela je da nam u potpunosti pokaže svoj talenat, kao i izazove sa kojima se ovako talentovani novinari susreću.

Kradljivac iz naslova je Džon Laroš, „visok, mršav kao grana, svetlook, poguren i izrazito lep, uprkos tome što mu nedostaju svi prednji zubi“. Orlinova je pročitala kratak članak o njemu u lokalnim novinama: Laroš i tri Seminola Indijanca uhapšeni su pri pokušaju da iznesu iz močvare u četiri kofera više od 200 retkih orhideja i bromelija. Kako je objasnio nakon pritvora, planirao je da ih klonira i proda kolekcionarima širom sveta.

Suzan Orlin je odlučila da sazna više o Larošu i lovu na ovo zanosno cveće i tako je ušla u čudno društvo sakupljača orhideja. Sve što je doznala vešto je prenela u knjigu kroz neverovatne opise i detalje o istoriji orhideja. Pored priče o Larošu i njegovim strastima, tu su i priče o počecima sakupljanja orhideja u viktorijanskoj Engleskoj, o Seminola Indijancima, o surovom rivalitetu koji postoji među prodavcima orhideja u okrugu Majami, i uopšte o zločinima u vezi sa orhidejama.

Iako se može učiniti da ne postoji narativ koji povezuje sve ove priče, on je zapravo tu sve vreme: tema knjige je monomanija kolekcionara. Orlinova im zavidi na toj strasti i odmah priznaje da sama ne poseduje nijednu. Ipak, tokom istraživanja je razvila ljubav i poštovanje prema orhidejama što je i opisala na sebi svojstven način: „Dohvatio je saksiju u kojoj je bila najslađa biljka na svetu. Već sam se zarekla da na tim svojim putovanjima na jug neću prisvojiti ni jednu jedinu orhideju, ali učinilo mi se da bih mogla umreti ako tu jednu ne budem imala. Osnovna boja latica bila je žućkasto-drap, kao papir za beleške, a po toj osnovi rasute najsitnije drečavo ružičaste tačkice, dok je cvet sa stablom spajala drščica upredena poput štapića likorike. Latice su bile jedre, gipke, prijatne na dodir. Centar cveta izgledao je kao njuška prasenceta. Imala sam osećaj da ta biljka gleda u mene isto koliko i ja u nju. Njen cvet nije bio lep – već zanosan. Činilo bi se da bih satima mogla da zurim u njegovo središte.“

Osim orhideja, Orlinova je zavolela i svog glavnog junaka onako kako majka voli dete i čini se da mu je na kraju priče oprostila njegov preobražaj. Autorku zbunjuje saznanje da neko može tako da ugasi svoju strast da ne ostane ni traga od nje, i zaključuje da je to stvar njegovog karaktera – ekscentrični Laroš je već bio očaran fosilima iz ledenog doba, kornjačama i starinskim ogledalima, i svako od ovih zanimanja se naglo završilo.

Orlinova je maestralno opisala ovu kolekcionarsku pustolovinu i uspela da nam dočara njeno veličanstvo – kraljicu cveća.
 
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Dragan Matković