„Misterija Olge Čehove“: Veličanstvena potvrda hrabrosti

U dokumentovanoj povesti „Misterija Olge Čehove“ Entoni Bivor rasvetljava tajanstveni život žene kojoj se Hitler divio, a Staljin poštovao, i koja ih je obojicu nadživela.

O sudbinama umetnika u totalitarnim režimima napisane su hiljade publicističkih knjiga, romana i dnevnika. Kada u jednoj od priča protagonista ima slavno prezime Čehov, to pobuđuje posebnu pažnju čitaoca, što je slučaj sa dokumentarno-proznim delom Entonija Bivora, koji je u knjizi „Misterija Olge Čehove“ istražio revolucionarne i ratne sudbine porodica Čehov i Kniper spojenih velikom i kratkovekom ljubavlju slavnog pisca i velike glumice Olge Kniper, zvezde Moskovskog hudožestvenog teatra.

Čehovljeva smrt 1904. godine učinila je od njenog života dugo udovištvo ali i sjajnu karijeru kojoj se posvetila sa predanošću i zanosom. Ostavši bez dece, okrenula se svojim bratancima i tu počinje ova intrigantna priča o njenoj mlađoj imenjakinji Olgi, koja je takođe sklopila brak sa jednim od Čehova, Mihailom, koji će postati glumac i kasnije se proslaviti u SAD kao veliki pedagog. Razvod je došao brzo i učinio mladu Olgu slobodnom da se posveti glumi u kojoj nije mnogo obećavala.

Revolucija u Rusiji odvela ju je čudnim putevima, preko Krima i Odese u Berlin, za koji će vezati svoju meteorsku karijeru filmske i pozorišne glumice ali i privatni život. Ne prekidajući veze sa porodicom u sada Sovjetskom Savezu, ostala je u Berlinu penjući se vrlo brzo stazama uspeha, ne samo glumačkog već i društvenog, i veoma brzo našla se na prijemima gde se ćaskalo sa Geringom, Gebelsom, Himlerom i Hitlerom, koji postaje njen obožavalac. Hitler je bio pre svega veliki obožavalac filma kao umetnosti, zabave ali i moćnog sredstva propagande pa je njegovo okruživanje umetnicima, a naročito glumicama, postalo prirodno za čitavu nacističku vrhušku koja je žene posmatrala uglavnom kao upotrebne predmete. Da imaju i mozak, odnosno sjajnu sposobnost snalaženja u datoj situaciji, pokazale su Leni Rifenštal, Zara Leander, Lida Barova i Olga Čehova koje su lepotom, šarmom, nekonvencionalnim ponašanjem i talentom i za umetnost i za život uspele pre svega da se izbore da prežive.

Misterija o kojoj je u ovoj knjizi reč odnosi se na glasine i dokaze da je Olga Čehova godinama bila dvostruki agent, nemački i sovjetski, sa izvrsnim vezama u vrhu obe totalitarne države koje su svoje neposlušne podanike posmatrale kao prašinu šaljući ih u gulage i koncentracione logore. Podupirući slavu imena Antona Pavloviča i zasluge koje je prva među hudožestvenicima imala Olga Kniper-Čehova, njena bratanica igrala je višestruke uloge, koristeći slavno prezime da se sama zaštiti i istovremeno koristeći svoje visoke veze da zaštiti porodicu koja je ostala pod Staljinovom neograničenom vlašću. U tom strašnom sudaru dva sveta malo ko se mogao pohvaliti da je ostao po strani, a umetnici su prolazili svoju već toliko puta viđenu golgotu jer, kako je to nadahnuto rekao namučeni Osip Mandeljštam, nigde se poezija toliko ne ceni kao u Sovjetskom Savezu u kome zbog nje streljaju.

Istovremeno, gvozdeni režimi umeju da nagrade poslušne umetnike, spremne da osim stvaranja dela završavaju i druge zadatke, i to je Olga Čehova shvatila čim je stigla u Berlin. Preporučivši se kao glumica sa lažnom biografijom koju niko nije bio voljan da proverava, uticajnima se nametnula svojim dražima koje je koristila sve do poznih godina. Štiteći i poštujući svoju slavnu tetku, pomogla joj je da preživi Drugi svetski rat i čistke koje su usledile krajem četrdesetih godina, tako da je odlikovanje Ordenom Lenjina donelo Olgi Kniper-Čehovoj konačnu sigurnost u sedamdeset petoj godini.

Entoni Bivor bavio se arhivama, dokumentima i podacima koji uvek izazivaju radoznalost i razgorevaju maštu čitaoca. Prelazeći relativno brzo preko krupnih istorijskih događaja koji su uslovili i odredili ove neobične živote, on se zadržava na detaljima i svakodnevici na ivici gladi, propasti i smrti koja je stalno vrebala. Na toj oštrici žileta Olga Čehova provela je ceo svoj hrabri i burni život, ne žaleći se ni na samrtnoj postelji u svojim osamdesetim godinama, kada je kao poslednju želju zatražila čašu šampanjca. Latinska izreka da hrabrima pomaže sreća imala je u njenom životu veličanstvenu potvrdu. Koliko je intimno bila srećna, ostaje tajna koju je ponela sa sobom u smrt.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 11