Mirjana Bobić Mojsilović: „Živimo u strahu od dosade“

Mirjana Bobić Mojsilović je uskočila u kožu muškarca i iz njegovog ugla napisala roman „Muška azbuka“ u izdanju Lagune. Pričala nam je o procesu stvaranja, najvećim strahovima današnjeg čoveka i modernim diktatima kojima se teško možemo odupreti.
 
„Kad izmestiš ljude iz vidokruga, problemi nestaju. Nekad se to zvalo guranje pod tepih. Danas su to odlasci. Pravi odlasci, napuštanja. Sloboda od briga...“, piše Mirjana Bobić Mojsilović u liku Uroša, uspešnog poslovnog čoveka u najboljim godinama. Kroz njegove nedoumice, iskušenja i strahove proviruju i brige koje mnogima donosi današnjica. Kako da prikupi hrabrost i kaže ženi da je gotovo, napusti porodični dom i prestane da sedi na dve stolice? Da li je greh želeti nešto više, život bez briga i problema, lak i mladalački? Zašto težimo da imamo što više, a sve smo nezadovoljniji i usamljeniji? Kako smo se otuđili i zaboravili ono što je zaista vredno...?

Ovo su samo neke teme koje je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović vešto i pitko opisala u svojoj novoj knjizi „Muška azbuka“, terajući čitaoce da listaju stranice od A do Š, kao što i sam naslov kaže. Pitali smo je kako je dobila inspiraciju da napiše ovaj roman, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, a već se našao na listi najčitanijih knjiga. 

„Odlučila sam da napišem ovaj roman prošle zime. Njegova osnova postoji u mom romanu 'Azbuka mog života', koji je objavljen pre devet godina. Zanimljivo je da je pre četiri godine bio preveden na slovenački i proglašen za jedno od deset najboljih izdanja u svim žanrovima u 2014. Dakle, Uroš se pojavljuje i u 'Azbuci mog života' - priči o braku i raspadu braka iz ugla žene. Sada tu priču imamo iz ugla muškarca. Ipak, 'Muška azbuka' može da se čita i kao potpuno zaseban roman zato što se po mnogo čemu razlikuje od prethodne, ženske verzije.
 
Koliki je bio izazov uskočiti u kožu muškarca, izmaštati njegova razmišljanja, dileme? 

On je samo zbunjen, nezreo, uplašen i često nesvestan svojih postupaka. Ali zar nije celokupno društvo, cela zapadna civilizacija, uhvaćena u tu zamku, kako moj junak kaže, „neprekidne adolescencije”? On je neka vrsta tranzicionog Petra Pana. Uroš jeste muškarac kakvog poznajemo, možda smo čak i udate za njega. On nije loš, samo je samleven, zbunjen usled potrebe da bude moderan, u toku, da prati trendove, a s druge strane ‒ oseća nostalgični žal prema starim dobrim vremenima.
 
Iako ostvaren, on i dalje želi da mu priznaju kako je uspešan, još uvek zgodan, i dalje „u igri”. Zbog čega mu treba potvrda drugih?

Ovo je kultura izgledanja, spoljašnjosti, privida, i svi pomalo tome robujemo. Ispostavljeni su nam imperativi da budemo sve mlađi, lepši, sve uspešniji ‒ jednom rečju, da budemo pobednici nad prirodom i društvom. To je, naravno, nenormalan zahtev, ali i moj junak je u toj igri. Kada se osvesti, postaje mu jasno sve o pobedama i porazima, o životu koji ne može da se zaustavi.
 
U kojoj meri potrošačko društvo odnosno kultura nameću standarde koje treba ispuniti?

Današnji muškarac je žrtva, možda čak i više nego žena. On takođe mora da bude mlad i lep i seksualno aktivan, a uz sve to, mora da bude i bogat. Ideja da život ne vredi ništa ako svakoga dana nismo na nekom događaju koji liči na ponuđene modele iz „selebriti kulture” postala je sveprisutna. Uz to, i manir plejboja, shvatanje žene kao ukrasa i statusnog simbola, a zatim i ideal ove civilizacije ‒ a to je život samca, koji znači apsolutnu slobodu, odbacivanje odgovornosti, sve to zajedno utiče na labavljenje naših veza. Ipak. čoveku je potreban onaj drugi, i zato su danas ljudi toliko usamljeni i nesrećni. Drugim rečima, nije lako ostati normalan.
 
Šta muškarci najviše zameraju ženama, a šta one njima?

Mislim da je dosada pojam današnjice. Svi su u srahu da im ne bude dosadno ‒ i zato život mora da bude jedan neprestani spektakl ‒ na kraju krajeva, sve se vrti oko materije ‒ novca i tela. Ta ideja da sve neprestano mora da bude novo, pa i veza, uništila je tolike živote.
 
Uroševa žena se pravila da ne zna za njegovo neverstvo. Koliko takvih primera znate?

Nije da nije primećivala, ali je htela da on stane pred nju i kaže joj šta se događa. Uroš, kao i mnogi muškarci, ne može da podnese teret krivice. Poznato je iz stvarnosti da muškarci uglavnom ne napuštaju svoje žene - odlaze tek onda kada im se prepuni čaša. Uroš je morao da udahne duboko i kaže joj istinu. Zbog toga je njegovo suočavanje sa samim sobom tako duboko.
 
Moderno vreme donosi nove diktate, pa svi žele život bez problema i briga, sve je instant i pročišćeno?

Radi se o tome da su sve veze razlabavljene. Lako napuštamo roditelje, partnere, pa čak i decu. Egoizam je opis ovoga u čemu smo, postoji samo ja i zato dolazi do prave epidemije razvoda, a seks je zamena za sve.
 
Onaj koga nema na društvenim mrežama, kao i da ne postoji. Kako vi gledate na to?

Selfi kultura upravo jeste odgovor na ultimatum sadašnjice ‒ da naši životi treba da liče na predloške iz Holivuda. Otuda, mnogi se slikaju na jahtama, sa šampanjcima, u novim cipelama i haljinama, ne bi li nepoznatim ljudima prikazali sopstveni lud i nezaboravan život. Privid spektakla ispostavlja se kao ključni dokaz da postojimo. I sama delimično pripadam svemu tome jer su društvene mreže dugo bile jedini način da ostvarim nekakav kontak sa svojom publikom, to jest da javim kako imam novu knjigu, premijeru ili izložbu.
 
Čini se da umete da uživate u sitnicama, šta je za vas hedonizam?

Voleti ovaj mali život, shvatiti koliko smo mali i koliko je ovo sve samo jedan trenutak u večnosti ‒ i ono najvažnije ‒ ne shvatati sebe ozbiljno. Ne govoriti sebi Vi. ne poistovećivati se s brojem pratilaca. Biti normalan. I da, male stvari, stari prijatelji, divna običnost.
 
Koliko puta ste doživeli razočaranje i kako ste se s njim nosili?

Mnogo puta sam bila razočarana, ali to znači i da sam mnogo puta bila očarana. Zrelost i sve što znam o životu svodi se na ovih nekoliko prethodnih rečenica o običnosti.

Da li ste u mladosti slušali savete starijih ili ste išli glavom kroza zid i osetili sve na svojoj koži?

Bila sam tvrdoglava, možda i umišljena, osetljiva, uobražena, i sve ono što može da bude mlad čovek. Ali neke stvari se jednostavno ne mogu saznati u mladosti jer, da mogu, što bi rekao Isak Baševis Singer, svet bi izgledao drugačije.
 
Mnoge devojke misle da će biti primećene samo ako su atraktivne, a muškarci ih kao ismevaju, a zapravo uživaju. Kako smo stigli do tih poremećenih standarda lepote i licemerja?

Kao što sam rekla, ovo je era izgledanja, era u kojoj se računa samo pojavnost. Tužno je što je ovo i era u kojoj je pornografski diskurs dominantan ‒ tako žene izgledaju, a muškarci se tako ponašaju. Da sam u pravu u vezi s pornografskim diskursom, govori i činjenica da je jedna porno-zvezda dospela u udarne termine CNN zbog afere s američkim predsednikom. Ali nije ona toliki problem ‒ i novinar CNN nije ništa drugo nego porno-novinar.
 
Usled opšte ekonomske i duhovne krize navikli smo da na sve gledamo crno. Da li je uvek baš tako? 

Velikodušnosti i dobrote ima i dan-danas, ali o njima retko čujemo u medijima, jer dobro, plemenito i uzvišeno donosi manji profit nego užasi, bestijalnost i strah.
 
Postoji izreka da „biti pametan znači razlikovati istine koje treba reći od onih koje treba prećutati”. Da li ste se ikada pokajali zbog izgovorenog?

Pokajala sam se, naravno. Čini mi se da je ovo vreme, nažalost, daleko opasnije nego ijedno drugo. Ne pamtim da je intelektualac imao više razloga da se kaje za nešto što je izgovorio, nego danas. Drugim rečima ‒ ćutanje je zlato.
 
Da li u životu pisca može proći dan a da ne zabeleži ništa? 

Naravno da postoje i takvi periodi, u mom slučaju, to su dani kuvanja, gajenja cveća, dani bančenja i dani čiste dokolice.
 
Kako biste nam opisali svoj proces stvaranja?

Uvek imam periode egzaltacije, strasti, inspiracije, a onda naiđu krize, sumnja, napuštanje... To je potpuno normalno u stvaralačkom procesu. Inače, svaki moj rukopis uvek prvo pročita moja ćerka ‒ ona je pametan i izuzetno strog kritičar, i ja pažljivo slušam sve njene primedbe. 

Kada vam knjiga izađe iz štampe, da li priuštite sebi mentalni odmor ili vam se u glavi već rađaju neke nove ideje?

Ovoga puta, kada sam predala rukopis, moja egzaltacija je trajala vrlo kratko, odmah me je ščepala nekakva praznina. Tek sada, otkako je Muška azbuka stigla u knjižare, imam energiju da opet budem normalna, pa čak i dozvolim sebi da mi neke nove male iskre ideja padaju na pamet.
 
Tekst: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna