Mirjana Bobić Mojsilović: Važno je biti srećan

Mada je povremeno obuzme loše raspoloženje, poznata spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović uverena je da će na kraju svetlost pobediti tamu i da sreću čine male stvari. Njen najbolji antidepresiv je stvaranje, čak i ako kreativnost ponekad mora sama da prizove.

Književnica, novinarka i slikarka Mirjana Bobić Mojsilović provodila je karantinske dane u svom domu, gde se bavila stvaranjem, ali i otkrivanjem matrice po kojoj živimo. Kada bi zapala u loše raspoloženje, tmurne misli oterala bi radom na sebi i sitnicama kojima je ulepšavala i bojila stvarnost. Neizmernu zahvalnost i ljubav dobijala je od čitalaca oduševljenih njenom novom knjigom „Ono sve što znaš o meni“, koja se čita u jednom dahu. Roman je napisan tako da, dok ga čitate, imate osećaj da gledate film. Kako je njegov moto upravo „Život je film”, naša sagovornica smatra da će jednog dana zaista biti ekranizovan.

Raduje li vas to što su se ljudi u ovim teškim vremenima okrenuli knjigama?

Naravno, jer kad imamo knjige, bolje živimo. Lakše živimo. Putujemo. I, što je najvažnije, knjige nam ne dopuštaju da budemo sami. Uostalom, samo uz knjige mali čovek može da dobije poruku koja glasi: nisi bezvredan, jer nam sa svih drugih mesta neprestano stižu subliminalne poruke da naši životi ništa ne vrede i da se ništa ne pitamo. Zato je danas stopa samoubistava u celom svetu, pogotovo u vreme dok smo ovako zatvoreni i izolovani, strašno visoka.

Kakvi su utisci vaših čitalaca o romanu „Ono sve što znaš o meni“?

Divni. To je roman o onoj jednoj velikoj, značajnoj ljubavi, koju svi imamo ili koju izmislimo da imamo. Moje junakinje, glumice, imaju tu ljubav. Ali, to je i priča o onoj jednoj rečenici koja nam svima može promeniti život. Ili, kao što volim da kažem ‒ od samog života, sto puta je važnija njegova interpretacija. Dakle, nije toliko bitno šta nam se desilo u životu, nego kako to, posle svega, opisujemo.

Kakvo osećanje vas je vodilo dok ste pisali tu knjigu?

Pisala sam je s nekom radošću i verovatno s nekom melanholijom. Ali, u toj radosti, bilo je i humora. Zato moji čitaoci u njoj ne pronalaze samo moje junake nego i sebe same, pronalaze humor, setu, istinu, možda i poneku suzu. Ali, suze su OK...

Da li je i po čemu ovaj roman drugačiji od prethodnih?

Ovde se radi o četiri glumice koje su, ne znajući jedna za drugu, pozvane na snimanje jednog filma. Sve njih povezuje reditelj tog filma. Dakle, roman je zapravo sačinjen od njihovih monologa i napisan je tako da, dok ga čitate, imate osećaj da gledate film. Ali, i moto ovog romane je „Život je film”. Osim toga, ubeđena sam da će jednog dana to zaista i biti film.

U vašim romanima ima mnogo ljubavi. Mislite li da se sve u životu vrti upravo oko ljubavi?

Ljubavna priča je uvek i samo potka da se ispričaju neke druge priče. Priče o smislu, o spasavanju vlastitog života, priče o knjigama, usamljenosti, stvaranju, strahu, o zabludama današnje civilizacije.

Vaša dela su životna, prožeta snažnim osećanjima, tako da su od nekih nastale pozorišne predstave. Jeste li razmišljali o ekranizaciji nekog od njih?

Producentska kuća Kontrast studio ‒ dakle, Radoš Bajić ‒ otkupila je prava za televizijsku seriju prema mojim romanima „Muška azbuka“ i „Azbuka mog života“, tako da na jesen počinje snimanje. Takođe, jedna australijska filmska kuća kupila je prava za snimanje serije po romanu „Gospodin pogrešni“, a iz Hrvatske su mi se nedavno javili sa željom da ekranizuju „Ono sve što znaš o meni“, ali videćemo šta će biti s tim.

A šta vi čitate?

Volim Frederika Begbedea, Mišela Uelbeka, Fredrika Bekmana, Tonija Parsonsa, Nikola Amanitija. Ovih dana pročitala sam „Milenijum u Beogradu“ Vladimira Pištala.

Šta je za vas najbolji antidepresiv?

Najbolji anttidepresiv mi je stvaranje. Kreativnost. Ali, toga nema uvek. Inspiracija, vorteks, lepitirići u stomaku, to ponekad mora da se priziva. Muza nikada ne dolazi sama. Kako to radim? Ne znam ni sama. Sebe dovodim u red kako znam i umem. Puštam muziku, ili hodam, hodam, hodam. Čitam. Ali, kada mnogo znate, teže je da se uvedete u to najlepše stanje na svetu, jer znanje uvek postavlja pitanja. Međutim, analitičnost naspram stvarnosti daje dobre zaključke, ali ne priziva Muzu. Naprotiv, tera je.

Kako se „podignete” kada „padnete”, kada vam je teško i kada sve ne ide onako kako biste želeli?

Ponekad je dovoljna samo jedna dobra rečenica da me vrati na vrtešku.

Kada se osvrnete, šta je bilo najznačajnije što vam je životni put učinilo uspešnim?

Bekstvo od dosade i besmisla. Ta potreba da pobegnem od rutine, od stvarnosti, to pronalaženje najveće zabave, radosti i smisla u radu ‒ to me je učinilo vrednom. Dakle, rad me je učinio uspešnom, a ne san o uspehu. Nisam nikada maštala o tome da mi knjige postanu bestseleri, nego samo o tome da nekada ne osetim uzaludnost svega pod kapom nebeskom. I zato slikam, pišem romane, pesme, putujem sa svojim predstavama, jednom rečju – izmišljam život.

Koji je vaš životni moto?

Moj najnoviji moto glasi: Stvarnost nije dovoljna.

Verujete li u ono što propagiraju lajf kouči ili smatrate da su neke vrednosti poput ljubavi, porodice, prijatelja, smeha mnogo bolja terapija?

Važne su male stvari – zavoleti svako svoje nemanje i od toga napraviti nešto, jer nikome Bog nije dao sve. Onaj ko sačuva dete u sebi, ko uspe da se malkice igra, ko odustane od megalomanije vlastitog ega, taj ima čemu da se nada.

Čime merite uspeh, a čime sreću?

Jedino merilo uspeha je ‒ da li ste zadovoljni u sopstvenoj koži. Odavno sam shvatila da nije poenta u težnji da se bude pobednik, nego da se bude srećan. Poznata je moja maksima – nije važno biti u pravu, važno je biti srećan. Eto, mogu da kažem da sam uspešna, po tome. I da uspevam da živim radeći ono što volim. Za mene, ne postoji ništa veće od toga.

Smatrate li sebe srećnom ženom?

Ne znam ni sama da li sam srećna, ali nesrećna sigurno nisam. 

Autor: Milica Prelević
Izvor: Lepa&Srećna