Mirjana Bobić Mojsilović: „Ne čekajte dozvolu da živite svoje snove“

Ponovno izdanje romana „Traži me“ Mirjane Bobić Mojsilović bio je povod za naš razgovor na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Dok je na štandu Lagune potpisivala knjige svojim čitaocima, pričala nam je o traganju, položaju spisateljica i tome kako nam nije potrebna ničija dozvola da bismo se usudili da uradimo ono što želimo.

Da li živimo onako kako smo sanjali i želeli? To je samo jedno od brojnih suštinskih pitanja na koje kroz roman „Traži me“ odgovaraju jedan vetropir, obična žena i uspešna spisateljica. Postoji tu još mnogo traganja, ali neka morate i sami pronaći u knjizi.

Koliko ste od sebe dali svakom od tri lika u ovom romanu? Šta Vam je slično?

Totalna dečja radost glavnog junaka Mihajla Lazarevića za koga tvrdim da je 100 odsto najbolji i najšarmantniji lik srpske literature. Zatim centriranost na samu sebe ‒spisateljice, koja je politički korektna, ali ipak ima srce i dušu. Tu je onaj dobar deo mene odigrao ulogu. Na kraju je tu i romantična žena koju je uplašila sreća koja joj je stigla. Kada sam ponovo pročitala ovaj roman, shvatila sam da mi je to jedan od boljih.

Zašto?

Zato što ima totalno neočekivane obrte. Zato što se na prvih 150 strana valjaš od smeha, jer je zabavan, a onda te od jednom ščepa za gušu i za stomak. Vrlo je ozbiljna priča u pitanju i na kraju postoji jedna metafora, koje uopšte nisam bila svesna kada je roman prvi put izašao, a to je da tog mog najšarmantnijeg lika ubija neuspeli književni kritičar, koji nema ukusa, stila, mozga, ni onu stvar.

Pošto govorimo o kritičarima, šta mislite od delu srpskog društva koji na spisateljice gleda podrugljivo?

Taj deo društva čini muški književni establišment. Najjadnija stvar je deliti literaturu na mušku i žensku. To je kao kada bismo kritiku delili na mušku i žensku. Verujete li vi u hormonsku podelu literature i umetnosti? To je vrlo retrogradni, mačistički i primitivni stav. To mene ne pogađa. Ko ima čitaoce može da se raduje, ko ih nema može da bude ljut na ove koje ih imaju. Literatura može da se deli samo na dobru i lošu, a ne na mušku ili žensku. To nikako ne znači da je sve ono što pišu žene bolje od onoga što pišu muškarci, ali sigurno nikada neću pristati na to da je testosteronska literatura i bukvalno i simbolički do jaja, to je nemoguće. Imate toliko dosadnih pisaca muškaraca i tačka.

Ko treba da Vas traži i zbog čega?

Mirjana Bobić Mojsilović: Taj neki deo mene, koji se ne usuđuje da me traži. To je slučaj sa svim ljudima. Pronaći sebe je apsolutno najveći zadatak u životu. Nažalost, živimo u vremenu u kome sve što postoji oko nas služi samo da nam skrene pažnju i da nas odvrati od tog traganja i odgovora na najvažnije pitanje, svih pitanja, ko sam ja i kuda idem?

O tim stvarima koje nam skreću pažnju često pišete na Facebook-u. Da li je to nova forma izražavanja?

U nedostatku medija, ja tu pišem kolumne. Pošto se slobodni i nezavisni ljudi jako teško uklapaju bilo gde, društvene mreže imaju tu dozu demokratičnosti, ali i ona nije neograničena. Na društvenim mrežama nisam da bih skupljala lajkove, nego je to jedini način da reklamiram kada napišem novu knjigu, objavim zbirku pesama, imam premijeru ili izložbu. Pošto imam mnogo pratilaca, društvene mreže doživljavam kao da imam neki svoj lični mali list.

Jedno od glavnih pitanja u romanu jeste da li živimo onako kako smo sanjali? Koji je Vaš odgovor?

Mislim da većina ljudi uopšte ne živi kako je sanjala i kako zaslužuje, jer se ne usuđuje da napravi taj mali iskorak u zabranjenu zonu ili zonu nesigurnosti. Jako je teško živeti danas kada je vrednosni sistem poremećen, kada nas pumpaju idejom da moramo da budemo sigurni, a zapravo nam se samo indukuje osećaj nesigurnosti. Kada svako, pa čak i najveći, najmoćniji, najbogatiji, preko noći može da postane niko i ništa i totalno bezvredan.

Kako Vi nalazite motivaciju da ipak živite snove?

Mislim da je gubitak smisla, ili tog svetlanceta u tami, đavolja baštica. To vas onda odvlači od onog najdivnijeg, o čemu govore sve moje knjige, a to je ono božansko u nama. Šta je život, ako ne traganje za lepim i uzvišenim? Ko od toga odustane on se neminovno suočava s gubitkom smisla i zato je umetnost važna. Ne zbog umetnika da ima publiku, nego da sama publika bude inspirisana da nešto napravi. Možda zato imam najveći problem, jer sam taj tabu odavno srušila. Gde god odem govorim da niko ne treba da vam daje dozvolu da biste se usudili da napišete knjigu, pozorišni komad, da slikate. Ne treba vam to. Nisu vam potrebna posrnuća u smislu partije i nekih organizacija. Ta sreća koju osećate je najveća plata koju dobijete.
 
Autor: Petar Paunović
Izvor: Noizz
Foto: Vukica Mikača