Miomir Petrović: Pustinja je i naša lična pustoš

Pisac, dramaturg, profesor istorije filma, dramaturgije, kreativnog pisanja, filmske estetike, Miomir Petrović je pisac čije romane treba pročitati sve – a ima ih 20. Beograđanin, Dorćolac, putnik, ljubitelj i poznavalac Orijenta, svu kreativnost i znanje usmerio je ka otkrivanju onoga što je ispod površine, na opčinjavajući način. U moru površnog pisanja, i on sam je oaza, što pokazuje i u novoj knjizi.



Dogodilo se da vas je pandemija zatekla u Emiratima, u Dubaiju, gde ste otišli sa porodicom i u ženskom kampusu predavali filmsku estetiku. Tako je iz vašeg ličnog iskustva nastao novi roman „Središnja pustinja“. Pretpostavimo da nam je pustinja jasna, ali šta znači „središnja“?

Središnja je odrednica za sve one naše unutrašnje pustinje, koje bez obzira na kom se meridijanu nalazimo, a u kojima se možemo lako izgubiti. Da je reč o engleskom jeziku naslov bi bio „Inner Desert“. Ona je, dakle, metafora za naše lične pustoši. Kada se nađete u moru ustalasanog peska vi ste u jednoj vrsti izolacije. Tako da početak pandemije nije u mnogome promenio navike lokalnog stanovništva i nas, naturalizovanih Emiraćana. Ljudi se tamo vekovima samovoljno izoluju. „Središnja pustinja“ je moj dvadeseti roman i možda je ličniji od prethodnih, dobrim delom autobiografski.

Za većinu su Emirati divna turistička destinacija, simbol bogatstva, potrošačkog društva...raj. A za vas su – šta?

Digitalni srednji vek, high-tech pustinja, divna zemlja koja usled globalističke politike polako gubi svoju kulturu, identitet i jezik. Emirati su potrošački raj ali i carstvo ispraznosti, sredina u kojoj vam uporno pokazuju velelepne nebodere koji nemaju nikakvu estetsku vezu jedni s drugim a da je sama priroda – sedam vrsti peska u pustinji, pet oblika svetlosti, narandžasto peščano prostranstvo, plaže, Indijski okean, nazubljene planinama koje vire iz peska – ono što je jedinstveno.

Da ne otkrivamo plot u potpunosti i nevolju u kojoj ste se našli, roman je iznenađenje, prvenstveno zbog okolnosti za koje ste izjavili da menjaju čoveka. Kako objasniti pustinju romantičnima za koje je ona još uvek Lorens od Arabije, „Čaj u Sahari“, „Engleski pacijent“... daleko od zlatne kafe u Dubaiju?

Pustinja je čarobna baš zato što je prostor samosagledavanja. Ona prirodna, vidljiva pustinja u svom minimalizmu, jer oko u pejzažu nema šta da zapazi, okreće očne jabučice na unutra, ka samoposmatranju, večnim pitanjima. Čitava arabljanska pustinja je jedna ogromna isposnička kelija bez krova nad glavom u kojoj se preispitujete. Nekada čak doživljavate „profetski tinnitus“ (čujete glasove anđela ili demona, nikada ne možete biti sigurni) koji vas upućuju već negde. Emirati su spoj te beskrajne, puste prirodne sredine ali i potpune ispraznosti luksuznog života.

Nekoliko vaših romana, davno „Persijsko ogledalo“ ili „Libansko leto“, bave se Orijentom. Kolokvijalno, taj „sudar Istoka i Zapada“ ne događa se samo onima koji putuju i vide, već i onima koji sede u Srbiji i osećaju ga, zar ne?

Da. Potraga za sudarnim ili mestima susreta Orijenta i Evrope za mene je odavno važna, možda baš zato što sam sa Balkana. Pre Emirata proputovao sam čitav Magreb i deo Levanta, od Alžira pa sve do Libana. Arabija je najdalja tačka tog mog hodočašća. I, vidite, sličnosti su mnogo fascinantnije od razlika. Dert, ničim izazvana prijatna tuga, vreme kao kategorija koju niko ne poštuje, melanholija… sve je to Orijent duboko u nama.

Da vas citiram, u „Središnjoj pustinji“ silom prilika našli ste se u društvu ne samo Emiraćana, Srba, Hrvata, već ste bili okruženi „servilnim Indijcima i Pakistancima, obezdušenim Englezima i belim Afrikanerima, simpatičnim Nigerijcima, spetljanim Filipincima, uobraženim Arapima, duševnim Libancima“… Da li ovakav opis najavljuje zabavu ili nešto više od toga?

Ne samo zabavu, jer zaista to liči na početak vica, već i priču o nostalgijama, tugama, razlikama. Samo se ekspati (stranci na radu) sa juga Evrope međusobno druže, kontaktiraju sa Arapima i svim navedenim nacijama na prisan način. Mi smo tamo jedna porodica. „Meduze“, stranci iz zemalja Komonvelta, drže se po strani, pomalo prezrivo, uštogljeni i kada se međusobno druže i u njihovim očima vidite samo glad za dobrim primanjima i, čast izuzecima, ne mnogo više od toga. Za njih je pustinja samo „haar“ (vrućina) i ništa preterano interesantno u njoj ne pronalaze.

Čitaoce će, naravno, posebno zanimati kako žive devojke u Dubaiju, te ćerke bogatih šeika?

Naravno da se ne može generalizovati, a i nisu sve one kćerke bogataša. Među njima ima jako talentovanih, kreativnih ali je to zbog sistema olako shvaćenog školstva nebrušeni kvalitet. S druge strane, mali broj Emiraćana zaista ide na posao, ima nekakvu profesiju i te, sada već tri generacije ljudi koji žive od emirovih isplata novca od eksploatacije nafte, nisu mogle da steknu velike radne navike. O jednoj supertalentovanoj, Nur, govori i moj roman. One druge, u većini su devojke za volanima mustanga ili dodž-čelendžera i više od škole razmišljaju o kafi kod Starbaksa, Raska ili Bredboksa, kolačima, o svojoj deci koju čuvaju sluškinje Filipinke dok se njihove premlade majke „školuju“, da bi se tek možda u budućnosti bavile nekakvom kreativnom profesijom.

Opisali ste svoje iskustvo. Ima li nečega što prosto niste želeli da napišete odande, a mogli ste da vidite ili čujete?

Uvek postoji tako nešto. Ipak, mnogo toga je stalo u „Središnju pustinju“ i mislim da je taj roman za mene mala hrestomatija važnih i nevažnih, fizičkih i metafizičkih iskustava u pustinji i pustinjskim gradovima.

Kako je vaša porodica doživela Emirate?

Zanimljivo je bilo i posmatrati način na koji je naš sin, srednjoškolac, počeo da posmatra stvarnost oko sebe i sebe samog u novoj sredini, u prestižnoj britanskoj školi u kojoj je bilo malo belaca i u kojoj su polovi odvojeni u dve zgrade. Pustinja je tako brzo od jednog modernog dečaka iz velikog grada načinila kritičara potrošačkog mentaliteta. Formiran na jedan potpuno drugačiji način on je lako uočavao koliko su emiratska deca naivnija ali i neiskusnija. Poput njihovih roditelja. Mislim da je, razjedinjen u takvoj dihotomiji za godinu i nešto dana mnogo više sazreo i odrastao.

Veoma ste obrazovani i u svojim romanima gotovo renesansno povezujete sadašnjicu sa istorijom. Kao takav čovek i pisac, možete li da nas utešite u ovoj situaciji kada smo preplašeni i osećamo se kao pioni na šahovskoj tabli?

Na žalost, ne mnogo. Mi živimo u dobu propadanja civilizacije. Dok se ne pobunimo, demokratija će nam davati sve manje i manje sloboda. To je u pokvarenoj prirodi na ovaj način primenjivane demokratije.

Vratili ste se iz Emirata u Beograd i kakvi su vam planovi?

Vratio sam se na Institut za umetničku igru na kome predajem od 2015, sa ovom emiratskom pauzom. Svi su se zbunili kada smo odlučili da napustimo veliku platu i druge pogodnosti koje Emirati pružaju. Ovde smo svo troje ponovo stavili ovaj naš krst na leđa, pa kako bude. Ipak, postoje oaze i u najsuvljim, najstrašnijim pustinjama. Srbija je, paradoksalno ili ne, izgleda to, kada pustinjski pesak zamenimo globalizmom i korporativnim kapitalizmom. Dok i do nas ne stigne peščana oluja.   

Razgovarala: Ljilja Jorgovanović
Izvor: Kurir / Lena