Miomir Petrović: Književnost nije populizam i samoproklamerstvo

U još jednu, uvek uzbudljivu završnicu, ulazi trka za NIN-ovu nagradu za roman godine, a u toj se trci Miomir Petrović neizostavno uvek dobro kotira; naravno, ne samo iz tog razloga, vredi obratiti pažnju na tematski iznimno zanimljivu „Kuću od soli“ (u izdanju kuće Laguna), najnoviji roman ovog autora.



Kako ste došli do ove teme i otkud ona baš sada?

Možda je ideja o zapravo nadrealnom Muzeju kneza Pavla, toj čudesnoj kulturološkoj tvorevini za koju je bila nezrela Kraljevina Jugoslavija a očigledno i današnja, takozvana samostalna Srbija nastajala još u mom detinjstvu. Odrastao sam u slikarskoj porodici, hteo-ne hteo još kao osnovac sam posećivao Luvr, Ufici, Bijenale u Veneciji, Breru i Narodni muzej u Beogradu. S druge strane, ideja je nastajala i u Italiji gde sticajem porodičnih okolnosti često boravim. Ili, pak, prilikom iščitavanja povesti o Bokelju Stjepanu Anibalu Zanoviću i drugim renesansnim prevarantima/aristokratama/lutalicama. Svakako je glavni lik romana, Arsenije Martinović, nastao kao amalgam mnogih likova iz filma, književnosti i istorije. Nije li Ante Topić Mimara bio jedan od njih? Danas, kad Italija potražuje osam slika klasičnog slikarstva iz kolekcije Narodnog muzeja koje smo, kako je rečeno, dobili kao ratnu reparaciju posredstvom ovog kontroverznog trgovca. Ili je ideja došla iz relevantnog pitanja: Zašto su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti zatvoreni već dvadeset godina?

Da li je postojala bojazan od tog lakog, kvarljivog i kiču bliskog istoricizma koji se zapatio u srpskoj književnosti poslednjih godina?

Nisam se nimalo plašio da ću skliznuti u tu vrstu šunda. Ko ima stila, ima ga i kad se nađe na klizavom terenu populizma. Ko ga nema, ne vredi mu ni elitistička tema. Uvek sam se trudio da negujem eleganciju u svom pripovedačkom stilu. Za razliku od mnogih mojih kolega, poštujem evropsku klasičnu umetnost. Moj odnos prema njoj nije potcenjivački, šeretski, dinaridski, ako hoćete. Uostalom, istinski stil jednog pisca određuje se na stranicama njegovih knjiga a ne samoproklamerstvom u TV emisijama kolažnog tipa. Kažem to zato što danas sve manje ljudi iz takozvane stručne publike uopšte čita. Naši kritičari češće čitaju kolumne domaćih pisaca nego njihova literarna dela. Kod nas je samo važno ko je s kim i šta je ideološki a ne kako i o čemu piše. Pogotovo se malo gleda ono „kako‟. To je pre svega odlika svih pseudodemokratskih, mediokritetskih društava.

Da li ste saglasni da je identitetsko pitanje, odnosno, ta sa strane teško pojmljiva identitetska pometnja, glavni motiv i kičma Kuće od soli?

Možda. To bolje vi znate kao čitalac nego ja. Pristajem. Glavni junak ovog romana je Srbin katolik, po ubeđenju Jugosloven ali i bonvivan, čovek odrastao u Italiji, koji tokom rata mora da se skriva među Francuzima u Severnoj Africi. Meni je bila potrebna ta njegova apatridnost, šizofrenost po više osnova kako bi upravo takav čovek bio na braniku Kraljevine Jugoslavije i elitne umetničke kolekcije njenog vladara. Bila mi je potrebna ta ironija, on se žrtvuje zbog imovine države koja više i ne postoji. Inače mislim da je apatridstvo „balkanska zagonetka“. Na našim prostorima je zaista smešno insistirati na nekoj rasnoj ili etničkoj čistoti. Malo zagrebete po porodičnom stablu i evo nekog Turčina!

S tim u vezi, da li uopšte postoji mogućnost stvarnog razgraničavanja po etničkom, verskom i ostalim principima?

Ne. Pazite, mi smo sve probali od 1930. do 1951. Devedesete su bile samo utvrđivanje tog štiva. Pogledajte taj šareniš pokreta i frakcija: komunisti, četnici, ljotićevci, nedićevci, ustaše, handžar, balisti, ibeovci, titoisti… I ništa od toga nas nije uspešno definisalo. Ali to ne treba ni da nas uvodi u onu drugu zamku, u neojugoslovenstvo u koje nas sada uteruju strane službe, prvenstveno preko poslenika kulture i umetnika. Biti svoj ali svestan od kojih je sve elemenata sačinjena legura koju zovemo „našim narodom“. 

Kuća od soli pokazuje i da je spoj istorije umetnosti i gotovo pikarski uskomešane avanture moguć, a gde vi, kao autor, vidite udarne kote susreta te naoko oprečne stavke i struje?

Te stavke uopšte nisu oprečne ukoliko razumete duh savremene umetnosti. U njoj je, ima tome ceo jedan vek, svaki spoj moguć, ali zavisi od snage autora. Na koji način ih spaja i podređuje svojoj poetici, ume li da ih spoji a da opet, raznorodne kakve jesu, daju organsku celovitost delu. I džez je spoj naizgled nespojivih elemenata. Umetnička dela su oduvek bila interes diktatora, špijuna, lepih i lakih žena, oslobodilaca, velikih sila… Jednu od najvećih, zaplenjenih ali i delimično pošteno plaćenih kolekcija, posedovao je Herman Gering. To je avanturistički roman sam po sebi.

Nedavno se pojavila informacija da je u planu ekranizacija vašeg Lisičjeg ludila. O čemu je tu konkretno reč, da li sarađujete na adaptaciji, ko zasad čini autorsku ekipu tog budućeg filma i koliko je to daleko od same realizacije?

Ekipu budućeg filma čine reditelj Darko Nikolić, producentkinja Vida Putnik i njena kuća Vida i sinovi. Adaptaciju mog romana uradili smo Darko Nikolić i ja. Nažalost, nismo prošli na nedavno završenom konkursu Filmskog centra Srbije, ali svakako ćemo konkurisati kod nekoliko fondova u inostranstvu, budući da bi film pored Srbije trebalo snimati i u Nemačkoj, Italiji i Norveškoj.

Da li i dalje srećete ushićene čitaoce i šta je to što vas, kao čitaoca, i dalje ushićuje?

Da, i to je najlepši deo posla budući da prozni pisac putuje potpuno sam dok pokušava da se domogne druge obale. I zaista ima ljudi koji jedva čekaju da vas vide i upoznaju na potpisivanju ili promocijama. Uostalom, u godini kad imam novu knjigu pređem nekoliko hiljada kilometara gostujući u bibliotekama širom Srbije. Kao čitaoca ushićuje me volja za eksperimentom i pripovedačka drskost kad naiđem na takav roman. Ushićuju me oni pisci koji ne pišu po diktatu svoje književne čaršije.

Autor: Zoran Janković
Izvor: citymagazine.rs