Milisav Savić: Partijska knjižica vredi više od svih doktorata

Pisac, prozaista, esejista, prevodilac, urednik, diplomata, direktor – sve je to Milisav Savić. Doktorirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Bio je urednik Studenta, Mladosti, glavni i odgovorni urednik Književne reči i Književnih novina, u Prosveti je radio kao glavni i odgovorni urednik, a potom kao direktor. Predsedavao je Srpskom književnom zadrugom. Obavljao je dužnost ministra savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu. Predavao srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na univerzitetima u Londonu, Njujorku, Firenci, Lođu, Novom Pazaru.

Mnoga dela je posvetio rodnoj Raškoj, dobitnik je i mnogobrojnih priznanja, među kojima je i Ninova nagrada za roman „Hleb i strah“, koju je iz protesta vratio. Nedavno je ovenčan 25. priznanjem, književnom nagradom „Podruma Radovanović“. Primajući je, između ostalog, rekao je:

„Paradoksalno je da se u ovakvoj situaciji književnost sve više piše. Ali tu ima malo prave književnosti. U pitanju je vašarska, ona koja jeftinim i senzacionalnim sadržajima donosi neke profite, najviše izdavačima. Vrlo brzo doći će do situacije da će broj pisaca, ili bolje reći nazovi pisaca, prevazići broj čitalaca.“

Kako smo došli u tu situaciju?

To je opšta pojava, ne samo kod nas. Tehnološke inovacije su učinile da je proizvodnja knjige, od preloma, lekture, korekture, štampanja, postala jednostavna, brza i jeftina. Digitalna štampa omogućava da knjigu štampate u malom broju primeraka: šest primerka po obavezi za Narodnu biblioteku, nekoliko za svoje prijatelje i nekoliko za neku knjižaru ukoliko hoće da je primi na prodaju, a poeziju i esejistiku većina neće. Vi ste samom sebi i urednik, i recenzent, i promoter. I nije ni čudo što se toliko štampaju knjige. Moj prijatelj, poznati kritičar, kaže da u proseku nedeljno dobija po tri, četiri zbirke poezije, koje i ne otvori. Tako imamo pisce koji imaju samo jednog čitaoca – samog sebe. Možda još svoju ženu i mamu, muža i tatu. Ništa novo. Između dva rata, poznatom levičaru i modernisti Marku Ristiću jedan desničar je u polemici rekao da njegovu poeziju čita samo njegova mama. I danas imamo mnogo mama. Živele mame, živela poezija.

Radili ste, između ostalog, i kao urednik, prosvetni radnik, diplomata…

Radio sam sve to, jer se od pisanja nije moglo živeti. Često je to bilo davanje krvi drugima. Naročito u uredničkom i prevodilačkom poslu. Vi celim svojim bićem stajete iza tuđeg rada. A vaš rad niko ne ceni. Mislite da iko zna da sam bio glavni urednik Književne reči, koji je smenjen zato što je objavljivao zabranjene filozofe-profesore, praksiste? Ili da sam bio glavni urednik Književnih novina, koje su prve stale u odbranu uhapšenog Gojka Đoga? Bilo pa prošlo. Sve se svelo na penu, pepeo i šapat. Na suvno lišće koje vitla vetar. Pozicija frilensera je mnogo bolja. Mada je i ona rizična. Jer se možete naći u poziciji da radite po narudžbini. Za neke pare koje vam se čine velike u odnosu na siću koju dobijate za svoje priče i pesme. Ukoliko i išta dobijate. Nije tajna da to danas rade neki poznati pisci i kritičari. Pišu knjige nepismenim političarima ili osobama iz estradno-krimogene sfere. Pisci mogu biti nitkovi, kako kaže Kiš. I to prilično veliki.

Osim pisanja, koji je od svih poslova koje ste radili bio najzanimljiviji?

Onaj koji su radili Rakić, Dučić, Crnjanski, Andrić. Diplomatski. Ali takav posao se teško dobija. Jedino je Vuk Drašković, i sam pisac, uveo nekoliko pisaca u diplomatiju. Inače, naša diplomatija je tabu tema. A imalo bi se šta o njoj pričati. Ima tu slatkih i golicavih pričica. Privlačan je i profesorski. Tad nekome koji smatra da je pisanje stvar talenta postaje bliska ideja da je i stvar znanja. Istorija književnosti, a time se bave profesori, pokazuje da su sve priče već ispričane. I zato treba čitati klasike, više puta. Homerova „Odiseja“ i lep putopis, i ljubavni roman, i krimi priča kojom dominira jedan lukavko i pokvarenjak.



Kakvo je stanje našeg jezika na slavističkim katedrama u svetu?

Ne baš zavidno. Profesori našeg jezika su, u neku ruku, pravi ambasadori naše književnosti i kulture. Ali, država se o njima brine kao da su domari. Ja sam 1977. napustio mesto lektora na Londonskom univerzitetu, jer sam bukvalno umirao od gladi. Stanovao sam u jednom podrumu, kao Crnjanski, koji se nešto ranije vratio u Beograd. Verovatno se u arhivi nadležnog ministarstva čuvaju moja vapijuća pisma na koja niko nije odgovorio.

Vida Ognjenović vas zove „kraljem naslova“. Možda je baš naslov vašeg dela „Hleb i strah“ dovoljno slikovit da opiše stanje u našem društvu. Šta vas najviše žulja, tišti, u našoj svakodnevici?

Odavno me ništa ne boli. I duša i telo su mi puni ožiljaka. Nema potrebe da se opisuje naša svakodnevica. Dovoljno je da prelistate nekoliko novina. Sve je tu! Crna proza iz najboljih vremena.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Dobro je – živ sam, pa i relativno zdrav! I ja se pomalo, kao Hamlet, pravim lud. To i drugima savetujem. Malo ludila je najbolji lek za ovaj normalni i, kako kažu, pristojan svet.

Čemu se nadate nakon predstojećih izbora?

Lepom, sunčanom danu. U kome ću sa zadovoljstvom popiti kafu. Popiću je i ako bude kišni.
 

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
 
Autor: Suzana Sudar
Izvor: Nova.rs
Foto: Matija Krstić