Milena Sekulić Odalović: Nismo sami u ovom konfuznom svetu

Kakva je junakinja njenog novog romana „Pamtim sve“ i protiv čega se bori, da li osveta može biti opravdana i kako izvojevati slobodu, u razgovoru za Bukmarker odgovara nam Milena Sekulić Odalović.



Romani „Vetar sa Pirineja“, „Devojka sa violinom“ i najnoviji – „Pamtim sve“ – govore nam o nepokolebljivim, istrajnim i ponositim ženama u vremenima u kojima je borba za ravnopravnost bila u punom jeku. Kada bismo, bez imanja uvida u ime i poreklo autora, pročitali rukopise Milene Sekulić Odalović, svako bi, ili gotovo svako, samouvereno presudio da je reč o neprevedenim ili nedavno otkrivenim romanima Džejn Ostin ili sestara Bronte. Književnica sa takvom sigurnošću, stilskom lepotom, emotivnom snagom i vanserijskom erudicijom dočarava taj deo prošlosti, tako lako, kao da je pisati roman u duhu najboljih dela viktorijanske književnosti šetnja pod prolećnim suncem.

Razgovor sa Milenom započinjemo pričom o njenom najnovijem romanu „Pamtim sve“, priči o strasti, ljubavi i osveti jedne žene koja ne zaboravlja.

„Glavna junakinja romana ’Pamtim sve’ je žena sa misijom. Snažna je i beskompromisna, gotovo se naježite koliko daleko je spremna da ide u želji da ostvari cilj. Usuđujem se da kažem da je Viktorija Ešli, baš kao što i njeno ime govori, dama koja želi pobedu u svojoj tamnoj bici, zapravo u svemu što zamisli, bez obzira na cenu koju će platiti. Prava je predstavnica vremena u kome živi, na samom početku dvadesetog veka, kada se možda najviše u modernoj istoriji oseća da svet ubrzava i da više ništa neće biti isto“, kaže autorka.

Kako se Viktorija Ešli obrela u kući bogatog industrijalca Alastera Medisona? Šta je njeno zaduženje kao družbenice njegove kćeri Kejt Medison? Čemu treba da je uči?

Taj trenutak kada Viktorija Ešli ulazi u kuću Alastera Medisona, vlasnika fabrike stakla, skrivena iza debelog sloja belog pudera i staromodne viktorijanske kapice što joj prekriva pola lica, posebno je upečatljiv. Čitaocu je odmah jasno da glavna junakinja nije obična družbenica, zadužena da postupa po uputstvima poslodavca. Postepeno upoznajemo Viktorijinu prošlost, kroz retrospekciju, dok su nam pred očima slike siromaštva koje su joj obeležile mladost i njena borba da završi studije prava kako bi mogla da pomaže drugima. Otkriva nam se njen razvojni put, saosećamo sa patnjom, a u isto vreme, užasavamo se onoga što planira da učini. Čitalac je sve vreme podeljen između saosećanja i osude, jer Viktoriju nije lako voleti. Imati antiheroinu za glavnu junakinju izuzetno je težak zadatak za svakog pisca.

Šta se krije iza njene uzdržane učtivosti? Ona ima drugačije zamisli od onih zbog kojih je pozvana u kuću Medisonovih?

Viktorija u sebi nosi mržnju i bes. Više nema kontrolu nad tamom u svojoj duši, prepustila se stihijskoj snazi teških emocija. Reč o je veoma inteligentnoj ženi, ali osujećenoj, izneverenih očekivanja, srušenih snova o budućnosti. Kažu da je najopasniji onaj koji nema šta da izgubi, a Viktorija sebe doživljava na taj način. Zaboravila je na životne radosti, prestala je da se nada boljemu i otuđila se od života uopšte. Ona živi kroz svoj novi zadatak. Angažovana je da poduči Kejt o manirima i da je pripremi za skorašnju udaju, a umesto toga ona je vodi putem bez povratka. Način na koji sprovodi svoju osvetu, služeći se obmanama i besprekornim poznavanjem ljudske prirode, toliko je u svojoj suštini jeziv i taman, da možemo samo da se sažalimo nad ćerkom Alastera Medisona, unapred znajući da je Viktorija na putu da pobedi. Da li će Viktorija zaista uspeti u svojoj nameri, čitalac će otkrivati postepeno, sve vreme na iglama od neizvesnosti i prepušten neverovatnim obrtima radnje.

Na početku romana uviđamo da postoji jaz između nje i ostatka sveta. Zbog čega se buni? Za kakav svet se bori?

Postoje jaki razlozi zbog kojih je Viktorija ispunjena ogorčenošću na život i ljude. Doživela je u prošlosti veliku tragediju, sa kojom se nosila snagom mladosti, ali koja je ostavila veliki i težak trag. Ovaj roman ima veoma značajne sporedne likove, nijedan od njih u romanu nije slučajno. Jedan od tih likova je Viktorijina majka Sara. Toliko je upečatljiva, fizički slomljena, ali duševno jaka, nepokolebljiva, sa dubokim znanjem života, sposobna odmah da razluči dobro od zla. Sarina podrška je održala Viktoriju u životu posle tragedije, ali nije bila dovoljna da je skrene sa puta osvete. I kroz sve to, čitalac će spoznati kako i dobri ljudi, suštinski kvalitetni, mogu da se okrenu zlu. Jer zlo nije obojeno jednom određenom bojom, pa da svima bude prepoznatljivo. Ono nam dolazi u svim bojama, krijući se često i od onoga koji ga nosi i hrani. Viktorija svoju osvetničku misiju doživljava kao pobedu pravednosti i nekog novog boljeg sveta, a da li je baš tako, pokazaće život i sve one nijanse bola kroz koje će proći pre nego što konačno shvati kakav greh čini.

Da li je osveta jedini put? Šta je iz osvete naučila? Vredi li starozavetno načelo „oko za oko, zub za zub“, ili je čovek iznad toga? Kako se izdići?

U početku romana sve se čini tako jednostavnim. Bol za bol, patnja za patnju. Onda se sve zamrsi i ispreplete, do trenutka kad se ništa ne razaznaje. Pitamo se koji je to trenutak kada se nebo ponovo razvedri, vazduh pročisti, kada prodišemo, makar i sa bolom. To je onda kada pobedi sila najjača na svetu, pred kojom se klanjamo svi, ovako mali i ništavni. Koja je to sila, čitaoci će saznati čitajući roman „Pamtim sve“. I sigurna sam da će razumeti, možda i pustiti suzu spoznaje da u ovom konfuznom svetu nismo sami, da postoji nešto za šta uvek možemo da se uhvatimo, čak i kad pomislimo da više nema dalje.



Šta žensko srce vuče prema likovima s osobinama Ričarda Marksa, više nego Darijusa Branta? Šta je tako neodoljivo u tom problematičnom oficiru?

Sjano pitanje. Ričard Marks je prikazan kao naočit oficir, njegovi maniri su besprekorni, načitan je, rečit, ambiciozan. Ipak, Ričard ima jednu manu. Za oca i ne zna, a majka mu je bila siromašna pralja. Otud nosi pečat svog niskog porekla, okružen ljudima iz viših krugova, stalno sanjajući o lakšem i boljem životu. Tako se lako sklizne kad imaš prevelike želje, a Ričard je zaista želeo previše i prebrzo. Ćerka bogatog industrijalca bila je lak plen, neiskusna i nadmena, bez ikakvog znanja o tome kakvi sve ljudi postoje i čemu streme. Darijus Brant, sa druge strane, pravi je predstavnik novog vremena, organizovan, strog prema sebi i drugima, od detinjstva usmeravan da uspe. I njemu je Kejt način da se popne stepenicu više i uveća bogatstvo. Oba muškarca je gledaju kao sredstvo do cilja, ali obrti života će ih obojicu staviti na test.

Kakve su junakinje u Vašim romanima, pored već pomenute Viktorije (Sandrin Neker iz „Devojke sa violinom“ i Marija Luiza iz „Vetra sa Pirineja“)? Kakav teret one nose?

Svaka od njih je „od krvi i mesa“, životna, snažna i prkosna. Sa sobom nose strah i teret, ali i svetlost koja im ne dozvoljava da klonu. Uz ove junakinje učimo o životu, čak i kad se sa njima ne slažemo, one bude u nama zaboravljene, zaspale snove. Zaista su posebne.

Šta traže Vaše junakinje? Za čim žude, a ne pronalaze u društvu? Kako postaju slobodne?

Moje junakinje teže slobodi i osećanju potpunosti. To nisu samo ljubav i strast, već i talenat, profesija, ambicija. Žeđ za znanjem i smislom u ovom krhkom postojanju.

U Vašim knjigama nema nekažnjenih, ali nema ni neoprostivog greha. Vi svoje junake suočavate sa greškama iz prošlosti i dajete šansu da se pokaju i poprave. Zašto je to važno? Da li je tama jača od svetlosti? Kako joj se suprotstaviti?

Tama nikada ne može biti jača svetlosti, ali da je nema, ne bismo znali šta je najvrednije. Sposobnost nekih mojih likova da se pokaju i iskupe za greške je izuzetno dirljiva i oplemenjujuća. Možda ne možemo upravljati sudbinom, ali sami biramo boje koje živimo.

Prostor i vreme Vaših romana su daleko od sadašnjice i geografskih koordinata bliskim našem jeziku i podneblju. Da li nameravate da se budućim knjigama približite granicama naše zemlje i priču primaknete našem vremenu?

Sledeća priča biće sa ovih prostora, a to znači da će odisati našim mentalitetom i bliskom povezanošću sa prirodom. Svemu ću dati dodatnu mističnost i legendu iz istočne Srbije. Roman govori o ženi koja, želeći da spase svoj brak, odlazi u istočnu Srbiju, gde postoji magija dovoljno jaka da ono što je odavno mrtvo vrati u život. Ponovo smo u devetnaestom veku, ali ovoga puta kočije voze našim putevima.

Šta čitate trenutno? Možete li nam preporučiti nekoliko naslova koji su se Vama svideli ove godine?

Na mojoj polici čeka knjiga „Londonsko spiritističko društvo“ autorke Sare Pener. Jedva čekam šum talasa, pa da utonem u priču i izgubim osećaj za vreme i prostor.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55