Laguna - Bukmarker - Megi O’Farel je napisala briljantan roman o kugi - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Megi O’Farel je napisala briljantan roman o kugi

Izgleda da svaka druga knjiga ovih dana ima neki nehotičan odjek na ovaj napeti trenutak bez presedana na globalnom nivou. Do sada se pojavilo bezbroj romana o karantinu i virusnim oboljenjima, o nacionalnom jedinstvu i raskolu. Ali „HamnetMegi O’Farel, baš kada je pandemija COVID-19 počela snažno da pogađa Evropu, deluje naročito proročki u smislu emotivnog iskustva koje nudi, izvan svoje premise o piscu (tj. Šekspiru) i njegovoj ekscentričnoj ženi, kojima je crna smrt odnela sina i koji pokušavaju da se izbore sa patnjom i strepnjama dok kuga hara oko njih.



Knjiga za koju je O’Farel („I Am I Am I Am“) uradila temeljno istraživanje i pokušala da verno prikaže život Šekspira i njegove žene Agnes u ovom periodu, priča zastrašujuće sličnu priču o izolaciji i strahu usred opake pandemije. Ali ovaj sjajni portret braka i patnje, kao i korena umetničkog nadahnuća (naslov knjige nam daje jasan trag), usred ovakvih uslova daju dodatnu snagu, emocionalno eksplozivni presek naših dubljih kolektivnih, savremenih borbi.

I zaista, čak i sama O’Farelova zatiče sebe kako se vraća na „Hamneta“ i posmatra priču iz drugog ugla – sa onim što ju je realnost COVIDa-19 naučila, iz prve ruke, o životu u takvom užasu. EW [Entertainment Weekly] je sa autorkom porazgovarao o tome i još nekim temama u ovom opsežnom razgovoru.

Knjiga je izašla pre nekog vremena u Velikoj Britaniji. Ovo vam je druga tura virtualnih konferencija za novinare, zar ne?

Da. Vreme je bilo neobično jer je knjiga izašla u Britaniji na samom početku izolacije, u prvoj nedelji. Ponovo sam pogledala svoj dnevnik i period oko početka marta, izgledalo je da će sve proći i da ću krenuti na veliku turneju. Ali kako je mesec odmicao, to je postajalo sve manje verovatno dok nije došlo do Nema ništa od ovoga. [smeh] Sećam se da sam uzela haljinu koju sam planirala da obučem, misleći: „Divno, nosiću ovo za dve nedelje“. I onda, naravno, nisam. Da, bilo je potpuno suprotno. Kada sam prvi put govorila o tome britanskim novinarima, sve je još bilo sveže. Posmatrali smo kako nam se to polako približava iz Kine. Čini mi se, čim je stiglo do Italije, znali smo da je samo pitanje vremena kada će stići do Velike Britanije i Irske. Dakle da, baš je čudno. Sve to je baš čudno, zar ne?

Zaista. Pretpostavljam da su se prvobitni razgovori o knjizi u velikoj meri odnosili na njenu povezanost sa svime što se događa.

Bilo je veoma neobično jer na jednom mestu u knjizi pratim putovanje crne smrti. Pojavljuje se na jednom brodu. Znači, kada sam ovo napisala, to je bila neka vrsta intelektualne gimnastike. Dosta sam istraživala. Sećam se da sam pregledala razne grafikone i mape, i takve stvari su mi bile po celoj radnoj sobi, i ova putanja kojom je kuga došla iz Kine i Azije, i pokosila Evropu. Ali mi je to izgledalo daleko. Bila je to samo mašta. Pokušavala sam da zamislim kako bi bilo da sedite u kući znajući da vam se približava ova užasavajuća zaraza. Mislim da smo svi mnogo naučili o sebi i jedni o drugima, i o svojim slabostima. Nikada se više nećemo vratiti u vreme pre pandemije kada smo mislili da smo neranjivi. Mislili smo da smo nepobedivi. Kada budemo ovo prebrodili, a sigurno hoćemo, svi ćemo postati svesni da smo mnogo krhkiji nego što smo bili.

Tokom prethodnih nekoliko meseci, novinari poput mene su osetili obavezu da pregledaju knjige koje imaju paralele sa ovim trenutkom. I mnoge od njih su neka vrsta pandemijskih trilera koji pogađaju u određeni nerv.

Trileri o krizi, da.

I, naravno, u tome nema ničeg lošeg! Ali vaš roman priča o braku i žalosti, pa me ja iskreno pogodio, gađa u centar mete, zar ne? Svi mi živimo kao u malim kutijama, dok se ova stvar dešava napolju ili možda nadomak našeg doma.

Otkad sam objavila roman u Britaniji, mnogo više razmišljam o tome kako je izgledalo živeti u elizabetanskoj eri. Naravno, ne zna se od čega je zapravo umro Šekspirov sin Hamnet. Uzrok smrti nije zabeležen, već samo datum sahrane. Ali, na nesreću, u elizabetansko vreme nije nedostajalo razloga za smrt. Hoću da kažem, postojale su brojne opasne zaraze. Čak je bilo moguće da samo posečete prst i da umrete od sepse nekoliko dana kasnije.

Hamnet je zaista umro usred leta u godini kada je kuga harala. A ono što me je uvek intrigiralo jeste činjenica da Šekspir nikada nije pomenuo crnu smrt. Nikada je ne pominje ni u jednoj drami, ni u jednoj pesmi, što je fascinantno. Mnogo češće razmišljam o tome kako izgleda prolaziti kroz COVID izolaciju. Ova COVID kriza me je naterala da razmislim o tome koliko su ljudi u elizabetansko doba živeli sve vreme u strahu.

Niste tako razmišljali ranije, zar ne?

Tako je. Kuga je verovatno bila najveća i najopasnija zaraza koja postoji. Ali sigurno je bila apsolutno sveprisutna u podsvesti ljudi sve vreme. Ako se setimo prvobitnog Gloub teatra, čiji je kapacitet bio oko 3000 ljudi, nije ni čudo što je gradska vlast u Londonu prvo zatvarila sva pozorišta čim je zabeležen prvi slučaj kuge u gradu. Ona su bila legla zaraze, ogroman broj ljudi se okupljao oko podneva, usred leta. Nije ni čudo što bi se kuga širila brzo.

Naša reč za karantin potiče iz tog vremena, iz Venecije. Oni su znali kako da se nose sa pandemijom. Ali nisu znali kako da je izleče. Nisu znali kako da je tretiraju. Mislim da smo na neki način svi bliži toj populaciji koja je mnogo istrpela i mnogo propatila.

U kakvoj je vezi to sa vašom pričom o Hamnetu? Očigledno vam je privukao pažnju pre svega ovoga.

Jedna od stvari koje su me podstakle na napišem roman je taj što sam oduvek smatrala da Hamnetu nije posvećivano dovoljno pažnje. Nije mu dat glas, ni dovoljno značaja. Srećan je ako dobije možda koji redak u očevoj  biografiji. Pomene se da se rodio i da je umro. A često je njegova smrt umotana u statističke analize smrtnosti dece u 16. veku. Gotovo kao da se implicira da nije bilo toliko važn, jer su svi gubili decu ili se očekivalo da izgube decu. Takva pomisao je užasna. Imao je 11 godina. Kako su mogli da ne žale za njim?

U tom smislu, dok sam čitao ovu knjigu često sam pomišljao na vaše memoare „I Am I Am I Am“. Tamo smrt ima važnu ulogu. Da li je način na koji ste razmišljali o smrti i vaš stav prema njoj imao uticaj na pristup ovoj knjizi? Zanima me ta evolucija.

Zanimljiva stvar, mislim da su sve knjige na neki način povezane sa onima koje su im prethodile. Jako dugo sam želela da napišem „Hamneta“. Počinjala sam nekoliko puta i na kraju odustajala. Mislim da sam napisala tri knjige umestu tu jednu. [smeh] Stvarno, razmišljala sam o tome. Mislim da sam oduvek osećala da, kao što piše u Bibliji, i usred života mi smo u smrti. To je nešto čega smo svi svesni. Mislim, ili je to ili namerno izbegavamo da o tome razmišljamo. I mislim da mi je bilo potrebno da napišem memoare pre nego što sam napisala ovaj roman. Memoari su bili ključ koji se okrenuo u bravi. Bila sam sigurna da sam izabrala dobru ideju – o bliskom susretu sa smrću. I čini mi se da sam to analizirala i o tome razmišljala u mojim memoarima, šta to znači biti blizu smrti. Šta znači izbeći je ili izaći iz te rupe. Onda se naravno u romanu suočavam sa njom i kažem: „Evo šta se dešava. Gubite nekoga. Ovako se borimo sa tugom. Sa ovakvim bolom se borite. I ovde je...“ „Hamnet“ govori o izvorištu umetnosti, o tome zašto nam je potrebna, zašto moramo da je pišemo, zašto moramo da je proizvedemo i zašto moramo da je gledamo. Radi se o tome odakle dolazi. Zbog toga to radimo.

Vratimo se iz sadašnjosti u elizabetansku eru: šta vas je u tom periodu privuklo u smislu argumenta koji ste izneli?

Zapravo, mislim da je strah od gubitka veliki deo ljubavi. Ako volite nekoga, nije vam teško da zamislite kakav bi vam život bio bez njega. I mislim da se dobar deo naših osećanja prema drugim ljudima svodi na to. Ima ljudi za koje bi nam bilo nepodnošljivo da zamislimo život bez njih i kako nastavljamo život bez njih. Ovo se naročito odnosi na ljubav roditelja prema deci, jer se tu radi o neprirodnom sledu stvari. Apsolutni i najdublji strah svakog roditelja je da će možda morati da sahrani svoje dete. Ne znam. To mi malo izgleda kao kada izvrnete čarapu. To je druga strana ljubavi, na neki način?

Svakako. Da se vratimo na nešto što ste pomenuli ranije, drugačiji pogled na elizabetansku eru posle COVIDa: da li i na vaš roman sada gledate drugačije? Ili možda na ovaj trenutak?

Jedna moja prijateljica koja je lekar mi je nedavno rekla: „Zamisli kako bi bilo za svet kada bi COVID ubijao decu, taj deo populacije.“ Mislim, očigledno je da ne ubija samo ljude u poznim godinama. Svesna sam toga da napada i druge ljude, kao i decu. Ali rekla je: „Zamisli da je statistika obrnuta, kako bi to bilo?“ Tog trenutka sam se prestravila i pomislila: „Bože dragi, zamisli da smo svi prestravljeni. Trudimo se da nastavimo svoje živote razmišljajući o tome da ćemo izgubiti decu?“ I to me je nateralo da razmislim o crnoj smrti. Crna smrt uopšte nije pravila razliku. Ubijala je svakoga i mogla je ubiti potpuno zdrave i mlade ljude, recimo, vrlo zdrav, mlad i snažan dvadesetogodišnji muškarac je mogao da se zarazi i umre za 24 sata od izbijanja prvih simptoma. U poređenju sa gubicima i užasom i strahom u tim pandemijama, i takvim bolestima, nalazimo se u boljem položaju koji nas stavlja u drugačiji istorijski kontekst.

To je tačno.

Mnogo razmišljam o Meri Šekspir, Šekspirovoj majci. Imala je dve ćerke koje su umrle kao deca. Njeno treće dete je bio Vilijam. Imao je tri meseca. Kuga je harala po celom gradiću Stratfordu. Bila je jedna porodica nekoliko kuća niže u Ulici Henli, i sve četvoro su umrli od kuge. Sigurno je poznavala ove ljude. Bili su joj komšije. Živeli su malo niže u istoj ulici. Mislim, koliko su samo ljudi bili prestravljeni tog leta? Dok se kuga širi po gradiću i po selu, ona čuva svog sinčića, svoje treće dete. Jedino koje je preživelo. Mislim, hvala Bogu što je odrastao i poživeo da nam ispriča mnoge priče. Ali ne znam. Dok razmišljam o tome, gledam kroz prozor tokom izolacije i usred nastave kod kuće. Nije toliko loše.

Autor: Dejvid Kenfild, 22. jul 2020.
Izvor: ew.com
Prevod: Borivoje Dožudić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana kremanska straža smeniše slobu  laguna knjige Prikaz romana „Kremanska straža“: Smeniše Slobu!
20.10.2021.
Iako se Kremansko proročanstvo ponekad poteže čak i kao argument, pa i kao opravdanje za pojedine istorijske događaje, malo se o ovom folklornom fenomenu suštinski zna, štaviše često se i ostaje samo ...
više
roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima adio, kauboju olje savičević ivančević u prodaji od 23 oktobra laguna knjige Roman o netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima – „Adio, kauboju“ Olje Savičević Ivančević u prodaji od 23. oktobra
20.10.2021.
„Adio, kauboju“ Olje Savičević Ivančević, jedanaesta knjiga u Laguninoj biblioteci „Bez prevoda“, dobila je prestižnu francusku književnu nagradu za najbolji prvi roman u prevodu na francuski jezik, T...
više
druženje sa piscima tokom druge sedmice sajamskih dana laguna knjige Druženje sa piscima tokom druge sedmice Sajamskih dana
19.10.2021.
Sajamski dani traju u svim Laguninim i Delfi knjižarama širom Srbije, Laguninim klubovima čitalaca u zemlji i regionu, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs do 31. oktobra. Tokom druge nedelj...
više
pesnička vest godine otkriveni stihovi mike antića posvećeni ivanki lukateli laguna knjige Pesnička vest godine: Otkriveni stihovi Mike Antića posvećeni Ivanki Lukateli
19.10.2021.
„Ako se nađeš uplašena u nekim vrstama sećanja na život“, stihovi su kojima je Miroslav Antić „otvorio“ pesmu za koju mu je inspiracija „sinula“ pre četiri decenije. Bilo je to 26. novembra 1981. godi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.