Mark Levi: Najveća greška koju možeš da napraviš je da izbegavaš da napraviš bilo kakvu grešku time što ništa nećeš ni da pokušaš

Inspiracija se nalazi svuda oko nas – francuski autor Mark Levi nam govori o kuvanju, odgoju dece, jezičkim nesporazumima i pisanju...



Za sve one koji su spremni da pojure svoje snove... nek vam današnji intervju da polet!

Da li vas saznanje da je neko doživeo neverovatan uspeh u kasnijem periodu svog života ohrabruje i motiviše? Ili vam uliva nadu kada otkrijete da je neki cenjeni književnik ili šahista počeo karijeru u nekom potpuno drugačijem domenu, nesvestan svojih talenata?

Ništa nije stimulativnije od neverovatne životne priče pune prepreka na putu do književnog uspeha. To me uverava da nikada nije kasno da se na papir stavi „klasična i univerzalna priča“... ona u kojoj će zauvek uživati sve generacije!

Čitajući o francuskom autoru Marku Leviju i njegovom profesionalnom krivudanju sve do trenutka kada je otkrio svoj životni poziv – poziv pisca, ohrabrilo me je da zaronim dublje u potragu za svojim.

...I nakon što pročitate intervju, molim vas da izdvojite vreme da razmislite da li je posao iz snova za kojim čeznete (ili koji već imate) je samo korak na putu ka još boljoj i stimulativnijoj profesiji – profesiji koja se odavno nalazi u vašem srcu ali nema ko da oslušne u toj sumanutoj jurnjavi ka ostvarenju snova!

Zašto se odlučili da odete iz Francuske i da se skućite u SAD?

Verovali ili ne, Francusku sam napustio kako bih otišao u Englesku, što me čini rđavim Francuzom. (Između Engleske i Francuske postoji rivalstvo koje traje vekovima.) Zaljubio sam se u London i u smisao za humor koji imaju Britanci, tako da sam tamo proveo divnih deset godina svog života. Potom sam se preselio u Ameriku jer sam polako počeo da razvijam duboke emocije prema Njujorku. Takođe, moj sin je odlučio da studira u Americi, tako da je moja dugogodišnja želja da živim u Njujorku poslužila kao savršen paravan za mene kao roditelja koji je previše zaštitnički nastrojen prema svojoj deci. A sad bez šale, kod Njujorka me je privukao multikulturalni i multietnički aspekt grada. 163 različite zajednice i etničke grupe dele životni prostor – kao da se ceo svet okupio na jednom mestu, a to mesto je Njujork. Za mene je to bio šarenolik grad kom sam želeo da pripadam.

Gajite ljubav i prema kuvanju i prema jelu. Kakve razlike primećujete između američkog i francuskog načina kuvanja i obedovanja?

Francuzi kuvaju sa mnogo manje sastojaka: manje soli, ulja, šećera, sosa, itd. Zanimljivo je videti koliko ukusa možete da iznedrite takvim svedenim principom. Mada sam primetio da mnogi francuski restorani počinju da prate trend korišćenja previše sastojaka.

A glavna razlika između restorana u Parizu i Njujorku, pitate? Buka. Bio sam u restoranima u kojima ima više buke u prostoru za ručavanje nego li hrane na tanjiru. Restoran u Parizu koji bi puštao muziku glasno kao restorani u Njujorku ne bi ostao u poslu više od nedelju dana. A kada pozovemo prijatelje na večeru, obično želimo da razgovaramo sa njima, ne da vičemo na njih, zar ne?

Vaš stariji sin je odrastao u Francuskoj, međutim, imate i mlađeg sina kog podižete u Njujorku. Kakve razlike primećujete između francuskog i američkog načina vaspitavanja dece?

Stariji sin je zapravo najviše rastao u Londonu. Teško mi je da komentarišem savremenu francusku kulturu roditeljstva s obzirom na to da ne živim tamo zadnjih 15 godina, ali koliko mogu da primetim, nema tu mnogo razlika. Svi roditelji samo vole svoju decu i žele im najbolje.

Možda ipak postoji jedna suptilna razlika u tome što se u Francuskoj manje posvećuje pažnja psihologiji deteta a više njegovom praktičnom obrazovanju. Na primer, kada sam bio u gostima kod svoje prijateljice, zabranila je svom sinu nešto što je on želeo a on je odgovorio: „Povredila si mi osećanja!“ Naši francuski prijatelji su se nasmejali tome, pošto takav detetov odgovor nije uobičajena pojava kod nas – dete koje je poreklom iz Francuske se ne bi toliko emotivno potreslo zbog kazne ili zato što mu je rečeno da nešto ne može. Možda su Francuzi staromodniji roditelji, strožiji u tom vidu... ili su makar moji roditelji bili takvi.

Humor i dobra šala često mogu biti „izgubljeni u prevodu“, što dodatno otežava prilagođavanje u novim sredinama. Da li vam je ikada bilo teško da razumete humor koji je karakterističan za zemlju u kojoj ste stranac ili da imate poteškoća da podelite svoj smisao za humor?

I da i ne. Humor je jedna od najbitnijih stvari u mom životu – to je moja droga. Gledao sam mnogo komedija i pročitao mnogo knjiga kako bih bolje razumeo britanski i američki humor. Ono što sam time postigao jeste da bolje razumem činjenicu da su šale koje zbijamo često odraz kulture, ponekad razumljive samo u zemlji iz koje potičemo. Kao primer bih naveo viceve o čirlidersicama koji su Amerikancima vrlo smešni a koje Francuzi vrlo verovatno ne bi razumeli, samo zato što u Francuskoj nema čirlidersica.

Kada živite u nekoj drugoj zemlji polako shvatate da je teže deliti sa nekim smisao za humor, ali često možete da nasmejete ljude a da ne znate ni zašto.

Kada smo već pomenuli „gubljenje u prevodu“, kako se osećate povodom prevođenja vaših pažljivo probranih francuskih reči na engleski, ili bilo koji drugi jezik, sada kada su vaše knjige dostupne širom planete?

To me iskreno zabrinjava. Prvobitan prevod mog prvenca na engleski jezik je bio toliko loš da me je to ozbiljno dotuklo i skoro uništilo priču. Piscu je jako teško da pronađe prevodioca koji će razumeti njegovo pisanje isto kao što je teško naći glumca koji će biti sinhronizovana verzija drugog glumca. Prevodioci su često nedovoljno plaćeni i ne odaje im se adekvatno priznanje ali je njihov doprinos toliko značajan da bi trebalo da imaju rojalti honorar. Oni ne rade samo puki prevod, oni adaptiraju tekst, a kako bi mogli to da rade, i sami moraju biti dobri pisci.

Kada sam dobio korekcije za prevod mog drugog romana na engleski jezik, pre nego što je poslat u štampu, stavio sam obe verzije ispred sebe pokušavajući da sve prečešljam i uporedim svaku reč. Usred tog posla je poštar pozvonio na vrata donevši mi rukopis na kineskom jeziku. Vratio sam se do svog stola i zaklopio sve knjige. Tog dana sam naučio da, nakon određenog trenutka, morate da verujete da vaš prevodilac voli i razume vaše delo i da će ga „interpretirati“ na najadekvatniji način.

Čitajući o tome kako ste postali pisac, bilo je vrlo impresivno i inspirativno kroz kakve poraze ste sve morali da prođete.  U jednom intervjuu smo imali priliku da pročitamo mudre reči koje ste uputili svom sinu. Rekli ste: „Najveća greška koju možeš da napraviš u svom životu je da izbegavaš da napraviš bilo kakvu grešku time što ništa nećeš ni da pokušaš.“

 

Još nekoliko stvari o Marku Leviju:

Sa 13 romana objavljanih u prethodnih 12 godina – od kojih su svi bili na prvom mestu najprodavanijih knjiga u Francuskoj, ali i u drugim zemljama širom sveta – Markove knjige dosežu brojke od 30 miliona primeraka prevedenih na 45 svetskih jezika.

Pre nego što je njegov prvi roman „Ako je to ipak istina“ objavljen u SAD-u, Stiven Spilberg je dobio prava za adaptaciju teksta u filmski scenario za kompaniju Dreamworks. Film „Kao u raju“ (Just Like Heaven) u kom glume Ris Viderspun i Mark Rafalo je bio na prvom mestu najgledanijih filmova u Americi. Nakon takvog fenomenalnog upoznavanja sa američkom publikom, čitaoci iz SAD su imali poteškoća da dopru do autorovih knjiga koje su usledile. Sve do sada!

Autor: Kristin Espinaz
Izvor: french-word-a-day.typepad.com
Prevod: Aleksandra Branković