Kada većina ljudi čuje reč „kriminalac“, oni verovatno zamišljaju priglupog siledžiju. Ali stručnjak za bezbednost na internetu Mark Gudmen, koji se bori protiv kriminala više od 20 godina, naučio je na teži način da kriminal postaje visokotehnološki i da organi zakona jedva uspevaju da drže korak sa njim. Izazove takve vrste je izneo u svojoj knjizi „Zločini budućnosti“.

„Činjenica da narkodileri u Meksiku idu na koledže aeronautike da angažuju inžinjere za dronove, možda će iznenaditi ljude“, kaže Gudmen. „Sve, od veštačke inteligencije, preko sintetičke biologije i robotike pa do Interneta Stvari, može biti u službi varalica i terorista, odmetnutih vlada i korporacija.

Ali ono što najviše zapanjuje, u vezi sa današnjim kriminalom, jeste činjenica ko, ili radije, šta  ga čini.

„Ne čine ljudi više zločine“, kaže Gudmen. „Kriminal je postao softver. To je krajmver.“

Primeri toga uključuju ransomver (virusi koji zaključavaju vaše podatke i teraju vas da platite da biste ih dobili natrag) i botnets (računarska mreža sastavljena od hiljada virusima zaraženih mašina, koje se mogu upotrebiti protiv banaka, tehnoloških kompanija ili vlada). Dani kada su samo vrhunski hakeri mogli činiti kompjuterske zločine su davno prošli. Danas čak i jezivi progonitelji, nezadovoljni zaposleni ili ambiciozni teroristi, mogu kupiti preprogramirani krajmver uz pomoć koga će vam hakovati telefon, račun u banci ili čak automobil.

S obzirom na tako eksponencijalni rast pretnje, zatvaranje pojedinačnih kriminalaca više nije realno rešenje.

„Ako neko ima ebolu ili boginje, zdravstveni radnici ne idu da ga hapse“, kaže Gudmen. „Moj cilj ne treba da bude da zatvorim svakog hakera na svetu. Moj cilj je stvaranje samozaceljujućeg imunog sistema za internet, tako da čak i kada neko stvori neki virus, on neće zaraziti mene.“

Još jedan pristup je kraudsorsing (prikupljanje podataka od velikog broja ljudi) za organe zakona. Organizovani kriminal se već prilagodio kraudsorsingu, koristeći kriminalne računarske mreže za pljačkanje hiljade bankomata odjednom. Obični građani, koji poštuju zakon, treba da reaguju i organizuju građanske odrede po uzoru na nacionalnu gardu ili rezervnu vojnu službu.

„Mislim da je jedno od rešenja u angažovanju ljudi sa tehnološkim veštinama, bilo da je reč o desetogodišnjaku iz Indije ili osamdesetogodišnjakinji iz Sijetla, i navesti ih da se umešaju“, kaže Gudmen. „Mislim da je to jedini način da se stvari pokrenu i da se ova bitka dobije.“

Mark Gudmen o hakovanju kamera

„Videli smo da se to desilo na izboru za tinejdžersku Mis Amerike, mladoj ženi od 16 godina – Kasidi Vulf. Sedela je u svojoj spavaćoj sobi, gledala na laptop i jednog dana je dobila mejl koji je sadržao njene slike, slikane u njenoj sopstvenoj sobi, na kojima je naga... Naravno, bila je prestrašena. Zalupila je laptop i, na sreću, obratila se roditeljima koji su zvali FBI. Oni su sproveli istragu i saznali da je hakerski upad izvršila njena školska drugarica. A to dete nije bilo nikakav vrhunski haker. Samo je kupila preko interneta neki jeftin softver, poslala joj mejl, ova je kliknula ono što nije trebala i tako instalirala zloćudni softver koji joj je preuzeo kameru.“

Mark Gudmen o hakovanju automobila

„Većina ljudi ne shvata u kojoj meri je ceo svet postao računar. Svi fizički objekti u našem prostoru se dematerijalizuju i transformišu u informacionu tehnologiju. Ako pogledate ševrolet iz 1965. ili mustang, to su mehanički automobili, ali današnja kola, bilo koja što su sišla sa proizvodne trake u poslednjih nekoliko godina, imaju preko 200 mikročipova u sebi. Oni kontrolišu radio, GPS, vazdušne jastuke, kontrolu brzine, brzinometar – sve to kontroliše računar. Nedavno smo u vestima čuli da je automobil novinarke Lesli Stal hakovan. Neko je bio u stanju da da gas, da otkaže kočnice... Moderna kola su računari koje vozimo, liftovi su računari u kojima se vozimo, avioni su takođe operativni sistemi kojima letimo. Svi ti uređaji su podložni hakovanju.“

Mark Gudmen o sigurnosti uz pomoć nedigitalne tehnologije:

„Mislim da vredi postaviti pitanje: 'Šta treba a šta ne treba da bude na internetu?' Postoji težnja među izvesnim kompanijama da neke stvari drže van elektronskog područja. Tako kompanije kao KFC ili McDonald’s imaju tajne recepte za svoja gazirana pića ili pomfrit. Oni nisu sačuvani ni u jednom elektronskom sistemu. Zapisani su na parčetu papira i sklonjeni na sigurno mesto. Posle onoga što je Snouden otkrio, Kremlj se za svoju tajnu komunikaciju u Moskvi vratio na pisaće mašine, i to mehaničke pisaće mašine, čak ne ni elektronske. Tako da mislim da ćete videti kako se neki sklanjaju iz digitalnog sveta.“

Mark Gudmen o hakovanju biometrije

„Pre nekoliko godina, nemački ministar pravde je insistirao da Nemci stave svoje biometrijske podatke na lične isprave, i želeo je da se uzmu otisci prstiju za sve nemačke građane. Nemci su se tome oduprli, pogotovo advokati i članovi hakerske organizacije Chaos Computer Club. Ono šta su oni uradili, bilo je da odu u restoran gde je bio ministar pravde, pokupe čašu iz koje je pio, i sa nje uzmu njegove otiske. Zatim su ih fotografisali, obradili u fotošopu i izradili kopije trodimenzionalnim štampačima. Potom su preko svog magazina razdelili te kopije hiljadama ljudi i ohrabrili svoje čitaoce da ostave otiske prstiju ministra pravde, na mestima zločina širom Nemačke, što su ovi i uradili.“

Izvor: www.wired.com