Nova, deseta knjiga na srpskom jeziku, roman „
Via Acquarossa“ (u prevodu „Reka crvene boje“)
Marija Liguorija (1976), koji izvorno piše na našem i italijanskom, za nepunih mesec dana doživela je drugo izdanje.
Time je ovaj autor potvrdio popularnost kod čitalaca koju je stekao prethodnim romanima „
Napuljski diplomata“ i „
Samo ubistvo“, koje je takođe objavila Laguna.
Dobitnik je priznanja „Branislav Mane Šakić“ za izuzetno vladanje srpskim jezikom i uspostavljanje mostova saradnje između dve zemlje, a radi kao vanredni profesor na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Dat u vidu kolaža, sa mnoštvom likova, roman je imenovan prema ulici u jednom malom mestu u Napulju, gde osamdesetih godina prošlog veka žive ljudi koje nose razne strasti: ljubav, hranu, fudbal, istoriju, prirodu... Veoma živopisne priče prepune su nesvakidašnjih dogodovština, intriga, plemenitosti, ali i nečasnih postupaka, gostoprimstva, kao i velikog podozrenja prema strancima.
Roman je očigledno napisan iz velike nostalgije prema zavičaju. Ipak, čini se, čitaoci ga doživljavaju kao univerzalnu priču o sudbinama takozvanih malih ljudi.
Smatram da je roman, bez obzira na vezu s mojim zavičajem, univerzalan zato što su takva i ljudska osećanja o kojima pripoveda: ljubav i mržnja, sreća i nesreća, zavist i tuga jesu elementi koji se mogu prepoznati i u Srbiji i u Italiji, i u Londonu i u Moskvi. Ljudska priča, koja je tragična zato što se završava smrću, spaja kontinente. Znate, ja uvek imam to u vidu dok pišem. Moja priča je naoko lokalna, ali su osećanja koja sadrži univerzalna. Inače, volim toponime, pa i te mikro, zato što sam veliki zaljubljenik u geografiju, ali oni nisu prepreka na putu ka univerzalnosti nego samo dodaju poseban prizvuk pričama.
Ima li u ovim pričama autentičnih sudbina i ličnosti?
Ambijent mojih knjiga je autobiografski. Likove stvaram lako zato što sam pažljiv posmatrač života i ljudi. Što bi rekao
Gete, najlepše je posmatrati. Mene zanimaju grimase i pogledi, pokreti i reči. Ja sam lovac na tuđa emotivna stanja, na tuđi jezik, na ponašanje koje nas tako često iznenađuje. Držim da pisac mora da ima istančan prijemnik za signale koje drugi ljudi ne hvataju. Pisac je ekspert za ljudsku sudbinu: on mora da bude i psiholog i antropolog. To je ono što razlikuje pisce od drugih ljudi.
U jednom poglavlju dali ste vrlo zanimljivo i živopisno poređenje ljudi koji žive na jugu Evrope i onih sa severa. Koje su razlike, šta im je zajedničko?
Proveo sam neke godine u Švedskoj, a pre i posle toga sam putovao po Irskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Nemačkoj i drugim severnim zemljama. Oduvek me je fascinirao taj svet zbog razlika između njega i mog Juga. Da bi se bolje shvatilo ono što nas okružuje, nužno je da se udaljimo, da razumemo kako funkcioniše kontekst koji nije naš. Stekao sam utisak da je zapravo glavna opozicija između Severa i Juga sveta, a ne između Istoka i Zapada, kako nam se to često čini zbog politike i ekonomije. I to mogu jednostavno argumentovati činjenicom da sebe nisam nikad doživeo kao zapadnjaka nego kao južnjaka koji se nalazi između dva mora, Tirenskog i Jadranskog (mada je odmah tu i Jonsko more).
Severno od mene je ona velika vertikala koja ide od Kalabrije do Severnog pola. I po mentalitetu i po osećanjima, rekao bih da pripadam više Jugu nego Zapadu.
Od mnogobrojnih likova romana, ko Vam je najviše prirastao za srce?
Možda pisac mora da zavoli svakog junaka knjiga koje je napisao, čak i one koji su negativni. Možda imam mnogo razumevanja za autsajdere, za one koji nisu imali sreće, pa na neki način naginjem prema njima. S druge strane, volim časne junake, ljude nepokolebljivog duha i čvrstih principa. Oduvek sam se pitao odakle dolazi njihova snaga karaktera.
Šta Vas je motivisalo da u jednu epizodu uvedete lik Serđa Leonea, velikog majstora vesterna?
Serđo Leone je veliki režiser poreklom iz moje pokrajine, tipičan predstavnik jednog sveta u kojem sam i ja rođen. Čovek opsednut radom i realizacijom filma u potpunoj slobodi, borac protiv bahatih producenata koji su zbog zarade nastojali da mu skrnave filmove – to je bio Serđo Leone. Fantastičan režiser, meni omiljen, koji nije tek puki autor vesterna, kao što se veruje, nego velemajstor koji je ispekao zanat i onda je snimio filmove koji su zauvek promenili istoriju kinematografije.
Pri kraju romana saznajemo sudbinu Akvarose: da li je to simbolička slika globalizacije i beskrupuloznog biznisa?
Pisac ima mogućnost, a možda i obavezu, da ukazuje na ono što ne valja u društvu. On je zato često u nesporazumu sa sredinom kojoj pripada. Mislim da je kapitalizam ušao u poslednju fazu svoje tužne evolucije, u kojoj ekonomija diktira a politika sprovodi, u kojoj tehnika dominira nad čovekom, u kojoj se bogati sve više bogate, dok siromašni bivaju sve siromašniji. To nije ni moj svet ni moje društvo. Čovek je time izgubio deo svoje ljudskosti. Prosečan čovek je danas zabrinut, nesiguran, pa zato i – slab.
Kada ste se odlučili da živite u Srbiji i kako ste počeli ambicioznije da pišete na srpskom?
Imao sam želju da se udaljim, da dođem u stranu zemlju i da vidim kako se tu živi. Međutim, tako nešto je moguće samo ako je čovek pun poštovanja prema domaćinima. Moj pristup nije bio kolonijalan niti nadmen, kao što može biti pristup jedne kompanije koja je došla da bi eksploatisala jeftinu radnu snagu u Srbiji. Moj je cilj da razumem ljude, da vidim nevidljivo, da uđem u tajne i kodove jezika. Srbija me je veoma lepo primila. Ja sam prihvaćen i voljen pisac, poštovan univerzitetski profesor, omiljeni prijatelj mnogih ljudi u Srbiji. Imati prijatelje, to je draga privilegija u stranoj zemlji.
Kakve Vam mogućnosti kao piscu pruža srpski jezik, koji za strance nimalo nije lak?
Sada se već krećem s nekom lakoćom u lavirintu srpskog jezika, mada sam svestan da valja biti oprezan s obzirom na sve mogućnosti i rešenja stranog jezika koji me u svakom času može iznenaditi. Vidite, mene niko i ništa, u životu, nije porazilo kao jezik.
Maternji me uvek iznova iznenađuje, a strani mi neprestano preti novim izazovima i poteškoćama. Smatram da čovek treba da stremi jezičkoj besprekornosti, iako zna da je to nemoguće postići, čak i na maternjem jeziku.
Kuda ide ovaj svet – to je pitanje koje se sve češće postavlja. Delite li tu zabrinutost?
Neizvesnost je prava reč koja može da se koristi pri definisanju aktuelnog stanja. Ja ne mogu da nagađam zato što ne znamo šta će se dogoditi, ali logika govori da nam se crno piše. Ide se ka nekoj vrsti dubljeg i suptilnijeg sukoba između SAD i Kine, a mi koji smo između nismo u poziciji da se pitamo ni za šta. To je zaista užasno stanje. Nadam se da će se dogoditi nešto pozitivno, neko čudo koje može da spase sve.