Mari Diplesi, prava Dama s kamelijama

Prizor Grete Garbo kako umire kao Margerit Gotje u rukama zgodnog Roberta Tejlora na kraju filma „Dama s kamelijama“ je snažna i romantična slika koja ostaje uz gledaoce nakon kraja filma. Ali tako se nije završio život prave Margerit Gotje.

Mari Diplesi, nekada kraljica pariskog polusveta, umrla je sama, u agoniji od tuberkoloze, pored doktora i njenih slugu, 5. februara 1847. godine, kada je imala samo 23 godine. Nije pisala knjige ni poeziju, nije ostavila nijednu sliku, i prvenstveno je bila poznata zbog svoje lepote i slave kao kurtizana. Nekoliko nedelja nakon njene smrti, sva imovina, uključujući i papagaja, otišla je na aukciju kako bi se otplatili njeni ogromni dugovi. Otmeni Parižani pojavili su se na aukciji, ali većina nije došla da licitira već samo da gleda. Među publikom našao se i Dikens, koji je kasnije napisao: „Neko bi pomislio da je Mari bila Jovanka Orleanka ili neka druga nacionalna heroina, toliko je duboka bila opšta tuga.“

Mit je počeo da dobija oblik. Ko je bila Mari Diplesi koja je zaokupila maštu ne samo sina jednog od francuskih najvećih pisaca, već i kompozitora i koreografa prošlog veka?

Njeno pravo ime bilo je Roz Alfonsin Plesi i rođena je u Normandiji 15. januara 1824. Baba sa očeve strane je bila prostitutka, a deda je bio sveštenik. Njen otac, vlasnik prodavnice draperija, bio je pijanac i nasilnik. Majka, Mari-Luiz Deej, došla je iz mnogo poštovanije porodice i bilo je jasno da se pogrešno udala, ostatak života provela je žaleći zbog toga. Konačno je posle nekog vremena napustila njenog oca i zaposlila se kao sluškinja kod engleske porodice u Parizu, a Mari i njenu mlađu sestru je ostavila kod rođaka. Majka joj je umrla kada je imala 8 godina. Njen otac, pošto mu nije koristila, nastavio je da je odvodi kod rođaka gde je i izgubila nevinost sa mladim farmerom kada je imala 12 godina. Kada je njen staratelj čuo za incident, vratio je Mari ocu.

Mari je imala 13 godina kada je njen otac odlučio da će njegova kći zarađivati više para na ležeći nego kao pralja. Prodao ju je sedamdesetogodišnjaku po imenu Plantije, koji ju je godinama koristio i onda vratio njenom ocu. On je vremenom odlučio da je dosta brinuo o njoj i poslao je da živi sa rođacima koji su prodavali namirnice u Parizu. Mari se ubrzo iselila i preselila u jeftinu Latinsku četvrt, često menjajući poslove, a u jednom trenutku je radila i kao prodavačica u prodavnici šešira.

Mari Diplesi bila je vrlo lepa mlada žena, sa tananom figurom i zanosnim osmehom. Do šesnaeste godine naučila je sve što su devojke na njenom mestu već znale, ugledni muškarci su bili spremni da joj plate za njeno društvo. Odlučila je da napusti prodavnicu odeće, gde je radila za male pare i postane kurtizana. Krenula je da uči da čita i piše fluentnije i da bude u toku sa događajima kako bi mogla da razgovara sa svojim klijentima o aktuelnim temama.

Njena karijera je uveliko počela kada je sa dve prijateljice svratila na užinu u restoran blizu Pale Roajala. Vlasnik, udovac po imenu Nole, zaljubio se u nju i ubrzo mu je postala ljubavnica, sa stanom u ulici Arkad. Nakon skoro godinu dana, Nole više nije mogao da priušti Mari. Jedne večeri videli su je u pozorištu sa grofom Ferdinandom Mongujonom koji je imao novaca za njen način života na koji se brzo navikla.

Otprilike u to vreme je promenila svoje ime iz Roz Alfonsina u Mari. Prijateljici iz sela rekla je da se nazvala po Devici Mariji, ali moguće da je i zbog majke, ili po Mariji Magdaleni. Mari je redovno odlazila u crkvu i bila je posvećena svecima. Takođe je dodala lažno plemićko „di“ svom imenu.

Lista njenih ljubavnika je prepuna aristokratskih imena Francuske, uključujući Agenora de Giša, budućeg vojvodu de Giš-Gramona, koji je Mari vodao po nemačkim banjama tokom leta. Postoji mogućnost da je Mari dobila dete sa De Gišom 1841. i da je on dete dao na usvajanje. Kasnije se verovalo da je ono umrlo od zapaljenja pluća. U jednom trenutku, sedmorica njenih ljubavnika se udružilo da je zadrže za sebe, tako što su joj kupili sekreter sa sedam fioka u kojima su držali svoju odeću. Još jedan od njenih ljubavnika bio je i duhoviti grof Eduar de Perego, član francuske konjice u Alžiru. Nasledio je bogatstvo koje u potpunosti potrošio na Mari.

Godine 1844, kada je imala 20 godina, Mari je bila samo sa starijim grofom de Stakelbergom, koga je upoznala u banji Banjer. On je bio ruski ambasador u Beču, oženjen i bogat. Rekao je Mari da ga je podsećala na njegovu ćerku koja je umrla vrlo mlada. Iako joj je plaćao račune i uvozio konje iz Engleske i iznajmljivao najbolje lože u pozorištima Pariza, nije mogao da joj pruži ljubav kakvu je ona žarko želela, onu koju nikada nije dobila od oca.

Mari je konačno osvojila polusvet. Preselila se iz Latinske četvrti u prelep stan na bulevaru Madlen. U njemu se nalazio nameštaj Luj XV, svilene zavese na zidu, i bilo je knjiga u izobilju. U vreme njene smrti, Mari je imala 200 knjiga. Nastavila je da se obrazuje, govorila je pariskim akcentom bez traga normandijskog, i da sa lakoćom piše i čita. Njen dan počinjao je u 11 sati pre podne kada se budila, pila šolju čokolade, malo čitala i onda provodila nekoliko sati birajući šta će da obuče. Posle bi ili šetala parkom ili se vozila u svojim kočijama. Dani su joj bili ispunjeni kupovinom i spremanjem za salone i zabave kojima je prisustvovala, ili noćnim izlascima u pozorišta ili operu.

U jednom trenutku trošila je preko 100 hiljada franaka godišnje samo na održavanje, što nije uključivalo robu, kočije, sluge, kiriju i putovanja. Takođe je bila kompulsivni kockar. Poput većine mladih žena koje su imale teško detinjstvo, Mari je bila poput deteta u prodavnici slatkiša kad bi dobila svoj džeparac. Delom ga je trošila iz dosade, a delom iz gotovo kompulzivne potrebe za luksuzom. Kao da je znala da neće još dugo poživeti, htela je da sabije što više života u nekoliko kratkih godina.

Uprkos svim njenim ekscesima, uspevala je da izgleda kao uplašena devica. Glumica Žudit Berna opisivala je Mari u svojim memoarima kao „vrlo tanku, skoro mršavu, ali divno nežnu i gracioznu, njeno lice je bilo poput anđela, a njene tamne oči čuvale su melanholiju, ten joj je bio sjajan. Imala je neuporediv šarm.“ Kada ju je Žudit upitala zašto se prodavala, Mari je odgovorila da radnička plata nikada ne bi mogla da utoli glad za luksuzom.

Da li se Mari ikada zaljubila kao Margerit? Priznala je Žudit Berna, zvučeći poput lika iz „Dame s kamelijama“, rekavši joj da je iskreno volela, ali da joj niko nije uzvratio ljubav. „To je pravi horor mog života. Ne smeš imati srce, ako si kurtizana. Od toga se može umreti.“

Ono što je Mari učinilo uspešnom kurtizanom je njena iskrenost (jednom je izjavila da je ležanje održalo njene zube belim!), blesci dobrog raspoloženja, a iznad svega njen veltšmerc, koji je proistekao iz uzaludnosti njenog načina života, kao i sušica koja će je uskoro koštati života. U međuvremenu, uživala je u svom životu, svojim psima, izletima kočijama na selo, kockanju i pravljenju večernjih zabava gde su autori poput  Judžin Su, Onorea de Balzaka i Teofila Gotjea bili gosti. Pa ipak, Mari je čeznula za sigurnošću i pravom ljubavlju.

Prvi put je upoznala čoveka koji će je učiniti besmrtnom kada su oboje imali 18 godina, 1842. godine. On je bio neuspešan, a ona ozloglašena. Aleksandar Dima Sin bio je nezakoniti sin poznatog pisca i pralje. Mučio se da i sam postane pisac i da istupi iz senke poznatog oca. Ponovo su se sreli 1844, kada su oboje imali po 20 godina, u salonu Madam Prat, kreatorke šešira koja je stanovala blizu Mari. Njihova veza trajala je godinu dana, a Dima se mučio da drži korak sa svojom ljubavnicom. Trošio je malo novca što je imao, a kada mu je ponestalo, okušao je sreću za kockarskim stolovima. Pozajmljivao je novac i bio je ludački ljubomoran ne samo na Rusa, već i na ostale Mariine ljubavnike.

U međuvremenu, tuberkuloza, koja ju je na kraju i ubila, počela je da galopira. Mari je isprobala svaki mogući lek toga doba, uključujući i hipnozu. Na Dimino insistiranje, pokušala je da ostavi društveni život, provodeći vreme sa njim na selu sve dok je dosada nije savladala i pobegla u svoj dragi Pariz. Dima više nije mogao da trpi i poslao joj je ljubavno pismo. „Niti sam dovoljno bogat da vas volim kako umem, niti sam dovoljno siromašan da me volite kao što želite“, pisao je. Nakon njene smrti, Dima je povratio pismo i dao ga Sari Bernar kada je igrala Margerit Gotje na pozornici.

Mari nije odgovorila na Dimino pismo. Bila je prezauzeta, previše bolesna, a i poslednja ljubav njenog života bio je Franc List. On je bio sveže razveden od svoje dugogodišnje ljubavi grofice Mari D’Angu. Imao je 30 godina i samo što se vratio sa koncertne turneje po Evropi. Mari je videla muzičara u lobiju pozorišta i predstavila mu se. Ostali su tamo i ćaskali tokom trećeg čina. Mari je insistirala da ga njen doktor, koji je poznavao Lista, dovede na jedan od njenih prijema. On je radosno pristao i do kraja te večeri muzičar i kompozitor postao je njen najnoviji trofej.

Ta veza nije dugo potrajala, iako je List kasnije rekao prijatelju da je žena koju je on zvao Marijet bila prva osoba koju je stvarno voleo. Kada je krenuo na sledeću koncertnu turneju, Mari ga je molila da je povede sa sobom, tvrdeći: „Znam da neću poživeti. Ja sam neobična vrsta devojke i ne mogu se držati ove jedine vrste života koju znam da vodim, to ne mogu više da izdržim“. List je obećao da će je odvesti u Tursku kasnije te godine, ali bilo je prekasno. Nikada je više nije video. Kasnije je žalio što nije bio kraj njenog uzdarja.

U strahu da će je svi prijatelji napustiti kako joj bolest bude napredovala, Mari je dozvolila starom ljubavniku grofu de Peregou da je natera da se uda za njega. Venčali su se u februaru 1845. u Londonu, ali su se ubrzo rastali i nikada nisu živeli kao muž i žena. Brak nije bio legalan u Francuskoj, ali to nije zaustavilo Mari da se koristi titulom i kreira sopstveni grb. Uprkos tome što je oženio Mari, strah od porodične osude ga je naterao da ne objavi svoj brak u Francuskoj, što je bilo potrebno da bi bio ozvaničen.

Poslednju godinu života provela je tako što je išla od doktora do doktora, od jednog leka do drugog, u bezuspešnom pokušaju da umakne smrti. Njeni dugovi su rasli, dok su je zaštitnici napuštali. Sahranjena je na groblju Monmartr. Dve nedelje kasnije De Perego ju je sahranio u boljoj grobnici koju je on kupio. Pet meseci kasnije, Dima ju je učinio besmrtnom u romanu „Dama s kamelijama.“ U njegovoj verziji, Margerit Gotje žrtvuje svoju ljubav prema Armanu Divalu (AD isto kao Aleksandar Dima) kako bi ga spasila od propasti. Roman je napisao za nešto manje od četiri nedelje.

Prvo izdanje se prodalo u 12 hiljada primeraka, ali tek nakon adaptacije za pozornicu, priča o Mari je pronašla širu publiku. Predstava je prvi put prikazana pet godina nakon Mariine smrti u pozorištu Vodvij. Naišla je ogroman uspeh. Jedan od posetilaca bio je i Verdi, što ga je kasnije inspirisalo da napravi „Travijatu“ koja je svoju premijeru doživela u Veneciji dve godine kasnije, što je samo upotpunilo legendu o Mari.

Iako je napisao nekoliko pozorišnih komada i knjiga, ništa nije ni prišlo popularnosti „Dame s kamelijama“. Kasnije u toku života, Dima Sin je postao opsednut opasnostima prostitucije i predložio je vladi da sve neudate žene budu odabrane i učene trgovini u državnim školama kako bi ih držali podalje od ulica. Kao i da sve prostitutke budu deportovane u kolonije.

Marina smrt mu je napravila karijeru. U „Dami s kamelijama“ konačno je dobio Mari koju je želeo, onu koja mu je bežala tokom njenog života.

Izvor: scandalouswoman.blogspot.com
Prevod: Miloš Vulikić