Margaret Atvud uručena Nagrade za mir nemačkog Udruženja izdavača i knjižara

Kraljica kanadske književnosti Margaret Atvud doputovala je na Frankfurtski sajam knjiga u subotu 14. oktobra na konferenciju za štampu kojoj je prisustvovao izuzetno veliki broj novinara. Autorka „Sluškinjine priče“, čije se ime našlo među kandidatima za Nobelovu nagradu, i čiji su distopijski romani u aktuelnom geopolitičkom kontekstu veoma čitani, ovenčana je Frajdenprajs nagradom Udruženja nemačkih knjižara i izdavača. Iako je vest o tome da je Atvudova dobitnica nagrade objavljena letos, kanadska autorka je nagradu primila pre dva dana.

Nagrada je ustanovljena 1950. godine, a dodeljuje se pojedincima koji svojim književnim stvaralaštvom, umetničkim ili akademskim radom doprinose stvaranju mira i promociji ljudskih prava.

Upravni odbor Udruženja izdavača i knjižara je ocenio da „Margaret Atvud demonstrira oštru političku intuiciju i duboku sposobnost sagledavanja razvoja skrivenih i, po društvo i mir, opasnih tendencija.“
„Živimo u doba promena i previranja“, izjavila je Atvudova aludirajući na situaciju u Kataloniji i tekući Trampov predsednički mandat u SAD. Izbegavajući da koristi pridev „proročki“, Margaret Atvud se radije osvrnula na to da pisac lucidno sagledava svet oko sebe: „Romanopisac mora da ispostavi bilans stvarnosti. Nama se ne može diktirati šta da pišemo. Ako umemo da pišemo o zmajevima, o njima ćemo i pisati, a oni će biti u nekakvoj vezi sa svetom u kome živimo.“

Politika Donalda Trampa usmerena na kontrolu ženskih prava inkarnirana je u likovima „Sluškinjine priče“: „Kanada je oduvek bila teritorija na koju su se Amerikanci sklanjali kada su bili zabrinuti. To je i danas slučaj, naročito kada su žene u pitanju“, izjavila je Atvudova.
 
Na pitanje o tome kakvo mesto knjige treba da imaju u školi, Atvudova kaže da „nije knjiga ta koja je važna, već profesor“.
 
Uključena u odbranu pisaca tokom sedamdesetih godina prošlog veka, koju je sprovodilo međunarodno Pen udruženje, Atvudova podvlači koliko je takva aktivnost bila teška: „Ne postavlja se pitanje da li žene pišu, naravno da pišu, već okolnosti u kojima žene pišu i mogu da objavljuju svija dela. Kada sam počela da pišem, u Kanadi je bilo nezamislivo da jedna žena zarađuje od pisanja. Pitanje koje me tada nije napuštalo bilo je: kako da od pisanja, kojim jedino volim da se bavim, zaradim dovoljno da mogu da platim račune? Kursevi pisanja ulivaju pogrešne nade, ljudi misle da je dovoljno da pišu, a novac će sam doći. Moj prvi čas na tu temu bi bio kako živeti kao pisac.“

Izvor: actualitte.com