Margaret Atvud – Sedam saveta piscima

„Sluškinjina priča“, delo spekulativne fikcije čija se radnja odigrava u Novoj Engleskoj u bliskoj budućnosti, bavi se pitanjem potčinjavanja žena i načinima na koje one stiču nezavisnost i zadržavaju lični identitet tokom vladavine totalitarnog režima koji je zbacio vladu SAD.

U intervjuu koji je dala 1990. godine, Margaret Atvud je piscima uputila sedam saveta:

1. Ne slušajte kritičare.

Ozbiljno sam počela da se bavim pisanjem kada sam imala 16 godina. Do tada nisam vodila dnevnik, niti sam bila zainteresovana za pisanje. Moja nastavnica je pre nekoliko godina u jednom intervjuu veoma iskreno rekla kako nije smatrala da imam neki poseban talenat.

2. Pišite na sve moguće načine.

U Kanadi je tokom šezdesetih godina bilo lakše objaviti poeziju, pa sam s njom i počela. U to vreme su tamo postojale dobre i loše strane života. Loša je bila ta što ste teško mogli išta da objavite, a čitalačka publika je bila malobrojna. Tek sredinom šezdesetih su stvari počele da se zahuktavaju. Dobra stvar je bila ta što se nije mnogo ljudi bavilo pisanjem, pa biste se istakli ako ste bili iole dobri. Sada mnogo ljudi piše, pa je utoliko teže probiti se. Međutim, i knjige se objavljuju u mnogo većoj meri.

3. Kako da vam objave dela kada ste pisac početnik.

To nije isto kod poezije i kod proze. Postoji mnogo malih časopisa, književnih i ostalih, koji objavljuju kratke priče i poeziju. Oni su i dalje način da se probijete, i to bez agenta. Ovih dana je skoro nemoguće skrenuti pažnju izdavača na vaš rukopis ukoliko nemate agenta, jer izdavači nemaju vremena da čitaju toliko rukopisa.

Preporučila bih nekome ko tek počinje da piše da upozna taj svet književnih časopisa. Istražite koji bi objavili ono o čemu vi pišete i tamo prvo šaljite rukopise. Kada sakupite nekoliko ovakvih publikacija, veće su šanse da će drugi ljudi primetiti vaša dela i da ćete biti na meti agenta.

4. Čitajte ono o čemu želite da pišete.

Jednako je važno ono što čitate kao i ono o čemu pišete.

5. Kako da pronađete ideje za priče.

Niko ne zna odakle piscima ideje. One samo naiđu i uvek postoji još informacija kojima se možete pozabaviti. Nije problem dobiti ideje, već naći vremena da sednete i razradite ih.

Mislim da se u začetku mnogih romana nalazi pitanje. Na primer, „Sluškinjina priča“ počinje pitanjem, odnosno pitanjima: „Ako biste želeli da osvojite SAD, kako biste to uradili?“; „Ako ženi nije mesto u domu, kako ćete je tamo vratiti kada ga napusti?“; „Kako ćete je naterati kada ona to ne želi?“.

6. Spisateljske zamke.

Mislim da je važno naglasiti da je pisanje kockarski zanat. Ne postoje nikakve garancije. Možete da uložite mnogo vremena i truda, mnogo emotivne energije, i da iz toga ne proizađe ništa. Nemate nikakvu sigurnost. Ukoliko niste zaista posvećeni i spremni na takvo zalaganje, nemojte to raditi.

7. Uzdajte se u svoje resurse.

Kada sam sa 16 godina poželela da postanem spisateljica, jedna od prvih stvari koje sam uradila jeste da sam otišla i kupila jedan od onih vodiča za izdavanje knjiga. Međutim to je ispalo prilično smešno, jer sam bila veoma naivna. Razmišljala sam: „Ako ću već da budem spisateljica, moram da se izdržavam nekakvim pisanjem.“ Pa sam istraživala kakva vrsta štiva donosi zaradu. A najviše novca su donosili časopisi za mlade žene. Stoga sam kupila nekoliko takvih časopisa. Mislila sam kako je lako smisliti takve zaplete i kako mogu da pišem takve stvari. Ali zapravo je bilo mnogo teže nego što sam mislila. Vokabular u njima je bio veoma specifičan.

Međutim, pažljivo sam proučavala te časopise. Na primer, zbog njih sam naučila da uvek šaljem adresiranu, pečatiranu kovertu. Niko mi to nije rekao, jer u školi nismo imali nikakav kurs kreativnog pisanja. Naučili su me praktičnim stvarima.

Izvor: writersdigest.com
Prevod: Đorđe Radusin