Margaret Atvud drži časove kreativnog pisanja na internetu

Problem sa distopijskom književnošću je sledeći: najčešće je najgora budućnost koju kreativni pisci mogu da zamisle zapravo stvarnost koja se već dešava drugima – kao posledica kolonijalizma, diktature, genocida, ropstva, teokratije, užasnog siromaštva, propadanja životne sredine, i tako dalje. Milioni širom sveta su patili od ovakvih stvari, ali mnogi čitaoci ne uviđaju da distopijski romani opisuju postojeća zla jer se ona dešavaju, ili su se već desila, ljudima koji žive na nekom drugom kraju sveta ili su živeli u nekom drugom dobu. Naravno, Margaret Atvud to savršeno razume. Košmari koje je opisala u svojim romanima kao što je „Sluškinjina priča“, već su se desili, kaže nam ona.

U promotivnom videu za njen kurs kreativnog pisanja koji je počeo ove jeseni, Atvud kaže: „Kada sam počela da pišem roman 'Sluškinjina priča', nisam u njega ubacila ništa što se nije već negde nekada desilo. Razlog za to je što nisam želela da neko kaže da imam zlu maštu kojom sam izmislila sve te loše stvari“. I dodaje: „Nisam izmislila ništa“. Sviftovski, ona nagoveštava da smo sve to mi već radili. Kada kaže „mi“ jasno je da misli na čovečanstvo, ili, još preciznije, na destruktivne, pohlepne pojedince poludele od moći, koji pustoše živote onih koje smatraju nižim od sebe ili svojom imovinom.

„Kao piscu“, kaže ona, „cilj vam je da vam čitalac veruje, iako svi znate da je u pitanju fikcija“. Trik Atvudove za postizanje ovoga jeste zaobilazan, koristeći naučnu ili distopijsku fantastiku (premda prezrivo odbacuje ovakve oznake). Ona piše ne samo ono za šta zna da je na neki način istina, već i što mi znamo da je istina, premda bi radije da nije, kao što Virdžinija Vulf opisuje fikciju kao „paukovu mrežu, možda labavu, ali ipak sa sve četiri strane pričvršćenu za život“.

Atvud kaže da pisce odbija prazna stranica jer se plaše nečega. Umesto toga, ona je izabrala da joj posao bude da krene u susret strahu, da vidi mračne vizije kao što su one u njenim romanima „Antilopa i kosac“ i „Godina potopa“, i istražuje užase koji se u nekom obliku već dešavaju negde u svetu. Ono čega se plašila 1984. godine kada je počela da piše knjigu „Sluškinjina priča“, deluje jezivo proročki mnogim čitaocima – i gledaocima televizijske adaptacije, danas, 34 godine kasnije. Testament spekulativnom realizmu Margaret Atvud, i užasnom, tvrdoglavom otporu koje stvarnost pruža napretku.

Kao što je rekla u eseju koji govori o poreklu romana: „Narodi nikada nisu izgradili neki radikalni oblik vlasti na temeljima koji nisu već postojali“. Isto bi se možda moglo reći za pisce. Da li vi imate neku istinu da je kažete u formi fikcije? Možda je Atvud savršen vodič da vam pomogne da je napišete...

Izvor: openculture.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: © 2015 Larry D. Moore / CC BY-SA 4.0. / Wikimedia commons