Manuel Vilas: Opsednut sam slobodom

Političkih savezništava i priklanjanja zapravo ima stalno. Te vrste paktova jedino nema u ljubavi, zato je ljubav glavna tema mojih romana, kaže španski pisac.

Postoji jedna jaka volja za životom, oličena u našim roditeljima, stvaraocima novih bića, koja nema politički karakter, „što samo po sebi znači da se vrzma oko puteva istine“. Ipak, nužno, ova volja postaje deo društva i istorije, dok u njenoj biti opstaje večna ljubav. Pa i književnost je nešto nevažno, sve dok nema ljubavi u njoj. Ove ideje pokreću španskog pisca Manuela Vilasa, autora romana „Ordesa“, koji je ovih dana boravio u Beogradu, gde je učestvovao na skupu u Institutu Servantes na kome su razgovarali književnici i prevodioci. Tu knjigu, ovenčanu nagradom „Femina“ za najbolje strano štivo u 2019. godini, kod nas je objavila Laguna u prevodu Gordane Mihajlović. Inače, Manuel Vilas piše poeziju, eseje, kao i kratke priče, a predaje na Univerzitetu u Ajovi.

„Govorim o tim bićima, o duhovima, o mrtvima, o mojim mrtvim roditeljima, o ljubavi koju sam osećao prema njima, o tome da ljubav ne odlazi. Niko ne zna šta je ljubav“, Vilasova je misao iz „Ordese“. Dok u razgovoru kaže:

„Ovaj roman je pismo ljubavi ocu i majci, kao jedna vrsta oslobođenja. Ljubav nas oslobađa. Naslov potiče od jednog stvarnog mesta u planinama, na granici Španije i Francuske. Naslov je odavanje počasti mom ocu koji je obožavao Ordesu. U detinjstvu sam tamo kao dete bio vrlo srećan. Istina je da je čovek koji je iz detinjstva poneo lepe uspomene pripremljen za dobrotu i ljubav. Ljubav oca i majke uvek će pomoći. Patnja i bol su važni u životu jer ih preobražavamo u radost, a kada uspemo da prevaziđemo patnju, dolazi radost. Književnost poseduje slobodu, istinu i lepotu, stvari predočava strastveno i snažno. Ponekad je reći roditeljima da ih volimo neugodno, a kroz knjigu je lakše. Moj otac i majka pripadali su generaciji kojoj je bilo teško reći ‘volim te’ jasno i glasno, jer sam se osećao neprijatno. Danas su se porodice promenile, govori se o osećanjima. Ali u mojoj porodici, šezdesetih godina prošlog veka, to nije bilo baš izvodljivo.“

U „Ordesi“ pak piše: „Ne smeta mi da izložim pred drugima očev život. Iako u Španiji niko ne želi ništa da izloži. Došlo bi nam kao poručeno da pišemo o svojim porodicama, bez ikakvog izmišljanja, bez romana. Samo da ispričamo šta se dogodilo ili šta mi mislimo da se dogodilo. Ljudi kriju život svojih roditelja. Kad se upoznam sa nekim, uvek ga pitam za roditelje, to jest za volju koja je donela tu osobu na ovaj svet. Mnogo volim da mi prijatelji pričaju o životu svojih roditelja. Najednom se sav pretvorim u uvo. Mogu da ih vidim. Mogu da vidim te roditelje koji se bore za svoju decu. Ta borba je nešto najlepše na svetu.“

Vilasov pripovedač smatra da Španija nije ništa dala njegovim roditeljima, ni frankistička, ni monarhistička. Ne sviđa mu se to što je Španija učinila njima, pa i njemu... Ove sumnje u istorijski poredak i odsustvo povezanosti sa širim društvenim kontekstom Vilas u razgovoru komentariše:

„Frankizam je bio diktatura, monarhija nikada u Španiji nije bila izglasana, to je nasleđe frankizma. Postoji jedna vrsta istorijske nelagodnosti, srednja klasa u Španiji i dalje ne može da nađe svoje mesto. Moja porodica nije verovala u politiku, politika je u Španiji stvar privilegija i osigurana je za privilegovane. Ostatak običnog sveta ne živi kao političari. Jesam anarhista u smislu da ne želim nametanja zakona, ljubitelj sam slobode pojedinca. Razlikovanje čovekovog biološkog od političkog i istorijskog postojanja ključno je u mojim romanima. To je kičma svih mojih knjiga, ta odvojenost političke i biološke istine. Politička istina je savezništvo, dok je biološka sama po sebi verodostojna.“



Vilas ističe da je njegova glavna preokupacija lična sloboda i dodaje:

„Ne bih hteo da umrem znajući da nisam bio slobodan. Zato sam opsednut slobodom, žudim za njom. A političkih savezništava i priklanjanja zapravo ima stalno. Te vrste paktova jedino nema u ljubavi, zato je ljubav glavna tema mojih romana. Jedino što mi dozvoljava da mislim da sam slobodan jeste ljubav. To je važno. Reč je o ispunjenom i proživljenom životu koji je prošao u voljenju. Ako ti je život prošao u ljubavi, možeš mirno da odeš na onaj svet. Ima ljudi koji žive bez svega toga, zato moje knjige pokušavaju da objasne to da nema života bez ljubavi.“

Muzika je prostor slobode za ovog pisca, a razlog zbog kojih svoje junake naziva po velikim kompozitorima klasične muzike objašnjava ovako:

„Ne usuđujem se da im dam stvarna imena. Kako sam veliki ljubitelj muzike, pomislio sam da bih junake svojih dela mogao da nazovem imenima znamenitih kompozitora. Moj otac je bio sklon duhovnosti, on je Bah. Moja majka je bila pomalo tragična ličnost... Tako sam davao imena čitavoj porodici. Kao da su moj otac, moj brat, moja majka sušta muzika.“

Iako u ovoj knjizi Manuel Vilas progovara o teškim stvarima, o bolestima, o smrti roditelja, o razvodu, gubicima, njegov pripovedač je sklon osobenoj ironiji i humoru. Kao na primer u rečenici da kad bi Real Madrid i Barselona nestali, Španija bi se pretvorila u crnu rupu, a da silu teže Španije sačinjavaju dva fudbalska kluba. Svoj odnos prema smešnom definiše na sledeći način:

„Od Servantesa humor je važan u književnosti, zato što preispituje autoritet i vlast. Humor je prijatelj tolerancije, sprečava tragediju, humor je inteligencija, to je ruka koju pružaš čitaocu kao odbranu od drame života. Humor nas čini slobodnijima. Osmeh isceljuje. Smeh je pobeda života. U meri u kojoj je svet postao netolerantan humor gubi smisao i snagu. Danas je u svetu mnogo straha, ljudi se plaše, a humor i strah se ne slažu dobro. Pokušavam da smehu povratim smisao i dostojanstvo. Kafka, jedan od najvećih pisaca svih vremena, bio je u stvari humorista. Španski reditelj Luis Bunjuel bio je takođe odličan satiričar. Pa i Pikaso, njegov kubistički period je čist humor. Umetnost i smeh su prijatelji, idu podruku.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Foto: José M. Ciordia / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons