Laguna - Bukmarker - Majkl Apdajk, vajar, sin Džona Apdajka – Moj otac je voleo da putuje - Knjige o kojima se priča
Besplatna dostava za porudžbine iz Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Majkl Apdajk, vajar, sin Džona Apdajka – Moj otac je voleo da putuje

Specijalni gost Pete međunarodne bijenalne konferencije posvećene Džonu Apdajku, koja je nedavno održana na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, bio je piščev sin Majkl Apdajk. Džon Apdajk imao je četvoro dece u braku sa Meri Penington, koju je kao student na Harvardu upoznao 1953. godine, dok je ona studirala umetnost na Radklifu. Posle razvoda od prve supruge 1974. godine, Apdajk je sklopio drugi brak sa Martom Bernhard 1977. godine, koji je trajao više od 30 godina. Živeli su u Masačusetsu. Prilikom ovog boravka u Beogradu, Majkl Apdajk pokazivao je porodične slike sa putovanja, sa skijanja, otkrivajući i detalje iz života njegove porodice. U ovom razgovoru za „Politiku” govorio je i o svom umetničkom, vajarskom, pozivu.

Da li je Džon Apdajk puno putovao sa svojom porodicom?
 
Jeste, ali je putovao i sam. Moji roditelji uzimali su dva, po mesec dana duga odmora, nas decu ostavljali su na čuvanje mladom paru. I sa svojom drugom suprugom Martom Džon Apdajk odlazio je na putovanja po tri sedmice godišnje. Dve nedelje bili bi na odmoru, a jednu bi koristio za igranje golfa, u Irskoj i Engleskoj, sa prijateljima. Putovao je Amerikom, povodom različitih događaja i susreta sa izdavačima.
 
Koje je bilo Apdajkovo omiljeno mesto na svetu?
 
Ne znam da li ga je imao. Kasnije u životu posetio je Kinu, što mu se mnogo svidelo. Voleo je Evropu, Engleska mu je bila uvek pri srcu, proveo je godinu dana na Oksfordu, na stipendiji. Voleo je da odlazi i da doživljava nove stvari.
 
Da li ste se kao porodica povezivali i preko sporta?
 
Igrali smo fudbal i bejzbol, ali očev glavni sport bio je golf. Igranje golfa bio je i način da se viđamo sa njim, pošto smo se leti bavili golfom tri ili četiri puta nedeljno.
 
Kako je to bilo živeti sa piscem pod istim krovom, da li ste kao deca morali da budete tihi?
 
Ne, otac je bio vrlo tolerantan. Bio je vrlo fokusiran na svoj rad. Imao je malu kancelariju u Ipsviču, tamo bi odlazio da radi ujutru. Sklanjao bi se ako bi postajalo preglasno.
 
U jednoj kući imao je tri radne sobe?
 
U poslednjoj kući, dok je bio sa drugom suprugom Martom, tri male sobe na spratu, koje su inače bile namenjene posluzi, preuzeo je kao prostorije za rad. Tako je mogao da se fokusira na različite aspekte pisanja u tim različitim sobama: na čitanje, pisanje, i posebno na pisanje pisama.
 
U kojoj kući je napisao najvažnija dela?
 
U kući u Ipsviču, dok je bio sa nama, napisao je roman „Beži, Zeko, beži” i „Parove”. Pulicerovu nagradu dobio je za roman „Zeka je bogat”, koji je napisao u Džordžtaunu, u Masačusetsu, dok je bio u braku sa drugom ženom. Knjigu „Zeka na odmoru” napisao je u Beverli Farmsu, u poslednjoj od kuća, u kojoj je živeo trideset godina.
 
Stara Apdajkova porodična kuća u Pensilvaniji sada je renovirana?
 
To je kuća iz 19. veka, u njoj je moj otac živeo do svoje trinaeste godine. Društvo „Džon Apdajk” pažljivo i postepeno preuređuje tu kuću u muzej, koji će biti otvoren za godinu ili dve. Tu će moći da se vide mnogi predmeti iz očevog detinjstva, kao i u vezi sa njegovim pisanjem. Za sada je muzej otvoren samo za posebne posetioce. Kao porodica doniramo stvari za tu kuću, a čitajući njegove knjige prepoznajemo predmete o kojima je pisao, oblik stolica, igračke ili lampe. Najupečatljiviji primer za to jeste u slučaju njegovog junaka Harija Angstroma, koji je imao fantaziju da gađa svoju ženu staklenom loptom. Takva staklena lopta stajala je na klaviru bake i dede, tako da sam tačno znao o kojem predmetu je reč.
 
Kako je došlo do toga da je vaša maćeha Marta bacila Apdajkova pisma i neke porodične fotografije?
 
Prilično slobodno sprovela je veliko spremanje stvari koje je on sakupljao. Znam da nije moguće sve zadržati, ali neke stvari zaslužuju da budu sačuvane. Bacila je pisma, među kojima je bilo i pisama-pozivnica od predsednika, crtež poznatog američkog strip autora i ilustratora Arnolda Rota. Bilo je tu zaista dragocenih stvari. Kao dečak pisao je crtačima stripa kao obožavalac, i zauzvrat je od njih dobijao originalne umetničke radove. Neke od tih pohvala završile su u kanti za smeće.
 
Kako ste ih spasili?
 
Čovek koji ih je pokupio iz smeća, postavio ih je na internet, u nameri da ih proda sve zajedno. Do njih je konačno došlo Društvo „Džona Apdajka” i otkupilo ih za svoju arhivu.

Ko je od pisaca dolazio u vašu kuću?
 
Među prvima je dolazio Jevtušenko, tada je bio vrlo mlad. Od američkih pisaca bio je to Toni Beri, oni koji su pisali za Njujork tajms kao Bernard Tejper, koji je u Drugom svetskom ratu bio član jedinice čuvara spomeničkog nasleđa. Dolazio je Filip Rot, kao i Kurt Vonegat. Ijan Majkuan i njegova supruga takođe su posetili mog oca i maćehu. Dobra prijateljica bila mu je i Džojs Kerol Outs.
 
Da li vam je bilo dozvoljeno da slušate te razgovore?
 
Obično, kada bi se sastajali, vodili su razgovore o svemu osim o pisanju. Pričali su o praktičnim svakodnevnim stvarima.
 
Da li je Džon Apdajk voleo da radi neke kućne poslove?
 
Da, radio je u dvorištu, održavao je travnjak, bavio se stolarskim zanatom.
 
Na koji način ste uticali na svog oca, i kakav je uticaj on imao na vas?
 
Ne znam kako sam uticao na njega, verovatno tako što sam bio težak mladi čovek. Na moj rad on je uticao razvijanjem veštine posmatranja, usmeravanjem pažnje na detalj, na svakodnevne stvari kao temu rada.
 
Da li je Džon Apdajk bio strog ili liberalan otac?
 
Uopšte nije bio strog. Kada smo bili mali, i ako bismo u igri postajali previše glasni dok je on pokušavao da čita, upozorio bi nas, i tada bismo brzo napuštali sobu.
 
 
Kako je došlo do toga da radite skulpture od škriljca?
 
Za škriljac sam se odlučio kada sam radio nadgrobni spomenik za svog oca. Bio je to škriljac iz Nove Engleske, koji je trebalo odneti natrag u Pensilvaniju, a takav je bio i njegov život pisca iz Pensilvanije u Novoj Engleskoj. Vežbao sam na pločama od škriljca, kako bih što bolje upoznao ovaj materijal. Kada sam počeo da rezbarim, umetnička forma razvijala se sama od sebe, i kroz nju mnoge teme Nove Engleske, počev od okeana do leda. Imam potpunu slobodu, od škriljca trodimenzionalni oblici granaju se ka mermeru i drugim materijalima.
 
U tome ima izvesne poezije?
 
Uvek mi kažu da radim dugo, to jeste intenzivan posao koji ima svoj ritam. To je igra sa kamenom i njegovim bojama.
 
Kada radite nadgrobne spomenike mislite li o životu posle smrti?
 
Ne znam da li postoji zagrobni život. Više se bavim tugom, kroz izradu nagrobnog kamena ljudi se suočavaju sa svojim bolom. To može da se posmatra kao proces, uteha, nastavak života posle teške situacije.
 
O čemu ste mislili dok ste radili na spomeniku za svog oca?
 
Više sam se usredsredio na ono što je on bio, na to da je imao porodicu, da je i sam bio nečiji sin i unuk pre nego što je postao otac. Mislio sam o tome da je imao sklonosti ka crtanju i stripu pre i tokom koledža, razmišljao sam i o tome da pripada kući, u Pensilvaniji.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
među prvima pročitajte ekskluzivnu ispovest ace lukasa u potpisanom primerku knjige ovo sam ja  laguna knjige Među prvima pročitajte ekskluzivnu ispovest Ace Lukasa u potpisanom primerku knjige „Ovo sam ja“
14.06.2021.
Iskrena „od bola“, otvorena kao „lična karta“, ispovest bez dlake na jeziku večito lošeg momka naše estrade, knjiga „Ovo sam ja“ Ace Lukasa pokazuje šta znači živeti život koji je uvek na crti. ...
više
na konferenciji za novinare najavljena noć knjige laguna knjige Na konferenciji za novinare najavljena Noć knjige
14.06.2021.
Najveća manifestacija koja promoviše knjigu i čitanje posle Beogradskog sajma knjiga, 24. Noć knjige održaće se od 18, 19. i 20. juna 2021. godine pod pokroviteljstvom banke Eurobank Srbija. Na...
više
dodeljena nagrada grigorije božović za ljude bez grobova enesu haliloviću laguna knjige Dodeljena nagrada „Grigorije Božović“ za „Ljude bez grobova“ Enesu Haliloviću
14.06.2021.
Nagrada „Grigorije Božović“, koja se sastoji iz novčanog dela, povelje i plakete sa likom Grigorija Božovića, uručena je Enesu Haliloviću na svečanosti u Domu kulture ,,Stari Kolašin“ u Zubinom Poto...
više
noć knjige priča koja traje  laguna knjige Noć knjige – Priča koja traje!
14.06.2021.
Dragi čitaoci, Otpočinjemo još jednu avanturu zvanu Noć knjige! Omiljena manifestacija svih koji vole knjigu i čitanje dobila je novu formu. Umesto druženja tokom nekoliko sati, 24. Noć...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.