Ljubivoje Ršumović o knjizi „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla

Posle detaljnog čitanja knjige „Nacionalistička geografija“ Dragutina Minića Karla ostaje utisak da bi tu nešto, bez pitanja autora, trebalo promeniti, pa bi novo njegovo modifikovano ime glasilo Dragutin Maksimović Karlo! Minić je za šiparice, tinejdžerke! A on je toliko maksimalno sve ove priče skockao da bi se složili sa mnom i Desanka, i Dragoslav, i Miroslav Maksimović... Možda bi se i Maksimilijan, onaj iz starog Rima složio, ali je ometen vekovima, pa mora da ćuti!

Ceo svet je naš Maksimalni Karlo optrčao da bi nas zabavio i podučio. A to nije bilo lako koliko izgleda, a mnogo bolje nego što se može pomisliti kad se u obzir uzme geografija, kao igralište. Karlo ipak demantuje kolokvijalni narativ o globalnom selu, pa tako, recimo, priče o Bugarima i drugim balkanskim narodima izgledaju kao da ih je zamislio, pa zamesio, pa reko – pa ispeko, neki svemirski kuvar, od malo slovenstva, malo Šopova, malo Turaka, pa neki azijski plemenski začin, pa makedonske ljutice paprike... Teško za pamćenje, ali zanimljivo za razumevanje, kao Gordijev čvor... Kao da nam sad zamalo fali samo čuveni srpski Grk Aca Makedonski, čiji tata Filip, na pitanje berberina kako da ga obrije, odgovara: ćuteći!

Takve humorne varnice Karlo Dragutinski prosipa po celoj knjizi „Nacionalistička geografija“, čineći je pitkom, a pritom nenametljivo poučnom.

Mora se, ipak, pomenuti i Karlova hrabrost... Hrabrost da se izbori sa samim sobom, i svoju žurnalističku karijeru zaošija i ne pretvori u turističku karijeru. Možda bi kao ćićerone bio bogatiji, ali on je odlučio da nas, njegove čitaoce, nagovara da ga pratimo kroz ovu knjigu, jer samo tako, crno na veselo, moći ćemo da razumemo svetski klupko interesa i opasnog atomskog ludila. Samo je važno biti vešt, a Karlo to jeste, da mu svi sve verujemo, što na ozbiljnu drugarsku reč, što na srbijansku, čarapansku, dosetku.

I najzad, jedan mediko-savet: Uzimati dnevno jednu priču, da bi noću sanjao ono što si pročitao i da bi već sutradan tražio još, i još, i još... Tako, nekako!

Autor: Ljubivoje Ršumović