Liz Pišon govori o tome kako je disleksija inspirisala knjige o Tomu Gejtsu i učinila ih globalnim fenomenom

U domu autorke knjiga za decu Liz Pišon u Brajtonu, gotovo sve površine su pokrivene njenim prepoznatljivim ilustracijama – uključujući i samu pedesetčetvorogodišnju autorku. Od cipela do minđuša, od laka za nokte do šolja, čuveni stil Pišonove je svuda – čak i na torti je pažljivo nanet preliv u stilu popularnog „škrabanja“. Roditelji će odmah prepoznati te crteže iz nagrađenog serijala dečjih knjiga o Tomu Gejtsu.



Za one koji ne poznaju rad autorke, serijal o Tomu Gejtsu je britanska književna senzacija. Sve je počelo 2011. godine knjigom „Moj savršeni svet – Tom Gejts“, a sada ima preko deset knjiga koje nam prikazuju život Toma Gejtsa, dragog ali haotičnog dečaka (koji ima oko 10 godina), njegove majke i oca, sestre Dilije i najboljeg druga Markusa. Tokom ovih godina, knjige su prodate u preko četiri miliona primerka i prevedene na 42 jezika.

Smeštene u isti žanr satirične realistične komedije kao i popularni serijal „Dnevnik šonjavka“, knjige o Tomu Gejtsu nisu samo zagarantovana zabava za mlade čitaoce tokom letnjeg raspusta. One su savršene za decu kojima je potrebno malo više podrške nego drugima – bilo da je reč o dijagnostifikovanoj disleksiji ili zato što ne mogu mirno da sede.

Sve knjige o Gejtsu se odvijaju tokom školskih raspusta i sadrže prostor za žvrljanje i igru, plus mesta za komentare i korisne savete (na primer, kako prevariti sestru da nisi pojeo poslednji vafl). One su više od priče jer uključuju čitaoca u aktivnosti koliko god je to moguće. Nije ni čudo što ih učitelji, roditelji i deca širom sveta obožavaju.

Možda Tom toliko prija mladim čitaocima kojima čitanje teško pada jer i sama Liz Pišon pati od disleksije. Njen sin Zek je takođe disleksičan, ali je zapravo njeno detinjstvo inspirisalo priče i oblik ovih knjiga.

„Tokom školovanja nisam znala da sam disleksična, ali sećam se da sam kasnila godinu dana. Bila sam poletna i poprilično bistra, ali se to nikada nije odrazilo na moje ocene i trud u školi“, rekla je Pišonova.

„Matematika mi je posebno zadavala muke. U osnovnoj smo imali kviz iz tablice množenja svake srede i nismo mogli otići iz škole dok nismo na sva pitanja odgovorili tačno. Bilo bi mi muka, usplahirila bih se i dobijala napade panike – plašili smo se nastavnika matematike a umeo je i da gađa učenike kredom.“

„Odlazila sam na plivanje u obližnja jezera i, osim problema sa školom, imala sam fantastčno detinjstvo. Majka je koristila svaku priliku da me podstiče da budem kreativna.“

Do prekretnice je došlo kada joj je majčina prijateljica iz Amerike poslala humorističku knjigu „The Bad Speller“ („Loš u spelovanju“). „Svaki moj rad bio je prekriven ispravkama crvenom hemijskom – spelovanje mi je bilo baš loše, ali me je knjiga oraspoložila. Nije da nisam volela knjige. Obožavala sam ih. Ali mi je trebalo mnogo više vremena da ih pročitam nego drugima.“

Pišonova je upisala studije grafičkog dizajna u umetničkoj školi Kambervel i fokusirala se na ilustracije. „U to vreme nisam imala stil. Lutala sam. Ali je zato humor provejavao kroz moj rad.“

Nakon diplomiranja, radila je razne poslove pre nego što je uskočila na mesto mlađeg dizajnera muzičke kuće „Džajv“ u Vilesdenu. Iako je radila u montažnoj kućici, Liz je imala veliku kreativnu slobodu u dizajniranju omota za ploče. Tu je upoznala svog muža Marka koji je u to vreme bio inženjer zvuka.

Napustila je taj posao i postala frilenser, osnovala je kompaniju koja proizvodi majice.

Priznaje da disleksija lako može da poljulja samopouzdanje. „Imam rupe u obrazovanju. Ali sve sam pokušavala. I što se više trudite, to ste sigurniji da će vam sledeći put uspeti. Nije mi uvek uspelo, ali iz sadašnje perspektive uviđam da sam sastavljala delove slagalice koja predstavlja ono što sam danas.“

Nakon udaje za Marka 1990. godine, Liz je zatrudnela i radila od kuće dizajnirajući čestitke. Kasnije je počela da radi za „Kamden grafiks“, najvećeg proizvođača čestitki u Velikoj Britaniji pre nego što će početi da ilustruje knjige za druge. Nakon nekog vremena i preseljenja u Brajton, autorka je počela da se oseća skučeno: „Nisam mogla više da crtam brade i sandale. Ako želim da ilustrujem knjige koje mi se dopadaju, moram sama da ih napišem.“ Tako je „My Big Brother, Boris“, njena druga knjiga, 2004. godine osvojila srebrnu nagradu „Nestlé Smarties Book“.

Sve vreme je tu negde čučao Tom Gejts. Tako je 2010. godine predala ideju za knjigu koja je izgledala tako kao da je napisao Tom, sa mrljama od vode i pocepanim stranicama gde Tom tvrdi da mu je „pas pojeo domaći zadatak“.

Objasnila je: „Žvrljala sam o bendovima i zapisivala šale. Moji omiljeni televizijski programi dok sam bila dete bili su ’Banana Splits’ i ’ Here Come the Double Deckers’ i želela sam da postignem taj osećaj raznovrsnosti. Da stavim sve što bih ja volela da čitam da imam toliko godina.“

Sedam različitih izdavača je želelo da objavi ovaj rukom napisan, namerno pohabani rukopis, ali je na kraju Pišonova odabrala jednog sa kojim je sklopila ugovor za tri knjige. Odlučila je da se zabavi.

„I dalje sam brinula da ću nešto pogrešno napisati“, priznaje. „Ali sam počela da posmatram svaku stranicu kao umetničko delo.“ Na kraju je njen rukopis pretvoren u font za računare.

Sada je njen stil „žvrljanja“ našao put do najrazličitijih predmeta. Cipele su postale platno za slikanje kada je Liz shvatila da upravo u njih deca najčešće gledaju dok sede na podu dok im priča priče.

Autorka priznaje da nikada nije mogla da pretpostavi da će stvoriti serijal poput ovog o Tomu Gejtsu. „Razmišljala sam samo – da imam toliko godina, šta bih volela da pročitam? Kada se osvrnete na svoje detinjstvo, važno je da znate da vam sećanja nisu detinjasta. To što ste zapamtili znači da vam je bilo tada važno. Iz tog saznanja sam vukla inspiraciju.“
 
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković